RTV Teorija i praksa

jedna ozbiijna primedba koja neće umanjiti značaj postojanja jedne ovakve knjige u kontekstu naše literature, ali urednicima buđućih svezaka može da sugerfra nešto drugačiji pristup ovom poslu. Naime, đok je prethodnim dvema sveskama još nekako i mogao pristajati naziv »antologija«, zbog toga što su u to vreme đramski tekstovi pisani za televiziju bili ređi, a njihov sadržaj ambiciozniji pa, reklo bi se, i trajniji, u slučaju treće sveske u istom naslovljavanju ima pretencioznosti koja nije dovoljno opravdana sadržajem i koja može da zasmeta. Ne samo što je ovde reč, većinom, o sasvim mladim i još nedovoljno afirmisanim autorima, od kojih su neki predstavljeni maltene prvim svojim delima, već je u međuvremenu Dramska redakcija prvog programa nesumnjivo izgubila pravo, ako ga je ikada i mogla imati, da sastavlja antologiju (zbirku najlepšega!) isključivo od tekstova koje ona dobija. Poslednjih godina dramske ređakcije drugih naših programa i stuđija čine napore u negovanju originalnog dramskog repertoara koji nisu ostali bez izvesnih rezultata. U predgovoru Vasilija Popovića, na žalost, o tome nema ni reči. Čini nam se da bi u uslovima jedne dosta skromne tragalačke produkcije übuduće trebalo praviti antologiju (jugoslovensku, srpsku ili ne znamo već kakvu, to se čitaocu mora dati do znanja već na samim koricama!) koja neće unapred ostaviti po strani pokušaje i đomete drugih redakcija i studija. A ako se već pravi izbor jedne redakcije, što je takođe koristan posao, onda ga tako treba i nazvati. O DRAMAMA Izbor o kojem je ovde reč predstavlja nam devet pisaca sa po jednim tekstom. Dvojica od njih nastoje đa tretiraju savremene probleme naših radnika, odvijaju se dobrim delom u ambijentu gradilišta i poseduju praktičnu, aktuelnu socijalnu poruku. Reč je o dramama »Vode rastu odozdo« Veroslava Rančića i »Čep koji ne

propušta vodu« Branka Reljića. Obe su ostale literarno i dramaturški u prilično sirovom stanju, prepuštene nadasve događaju, bez snažnijeg zahvata u dubinu, ali pri tom, ipak, uspevaju da sačuvaju punu angažovanost u odnosu na goruće egzistencijalne probleme naših radnika-graditelja. Prva ima nekoliko ne baš uspešno ukomponovanih montažnih reminiscencija, a druga je svesno lišena bilo lakvih stilskih, veštačkih kićenja. Ferenc Deak u svojoj drami o grafičkim radnicima »Кгај nedelje« iskusnijom dramaturškom rukom vodi i vlada zgusnutim zbivanjima, smišljeno barata belinama i nagoveštajima, stvara situacije bogate kauzainošću i intenzitetom, ali uz sve to ne uspeva da glavni tok i pritoke dovede do jedinstvenog finala. Sličan nedostatak tiče se i drame Bojane Andrić »Daleko je Australija«, čiji milje podseća na dramu Brane Cmčevića »Devojka sa tri oca«. Bez pretencioznosti, izuzetnom lakoćom, koja upućuje na talenat pisca, Andrićeva uvodi ličnosti, uspeva od nj ihove svakodnevice i trivijalnosti »običnih« života da stvori atmosferu plemenitih intima, blago pomerenih i osenčenih humorom, no bežeći od zamki melodramskog, nategnutog finala, kome je Cmčević bio pribegao, završava svoju dramu jednim labavim, smisaono nedorečenim krajem. Drama doktora Branislava Dimitrijevića »Ljubičice« priča o sudbinama komunista u ilegali (ali i sa opaskama na naše vreme) uz sve svoje početničke slabosti mogla je ispasti übedljivija da su izbegnuta neka ishitrena rešenja i nepotrebna sentimentalna simbolika (lajtmotiv sa Ijubičicama). »Obično veče« pesnika Miodraga Stanisavljevića je drama stanja čiji je smisao najčešće skriven između redova teksta. Epizoda sa glavnim junakom i prodavcem lozova, data u spontanom dijalogu, otkriva televizijskog stvaraoca od koga treba očekivati više. U svakom slučaju,

] 10]