RTV Teorija i praksa

»Obično veče« u okvirima ove knjige spada u retke pokušaje traganja za nekim sveobuhvatnijim duhovnim sadržajima. Milovan Vitezović, tekstom »Šešir profesora Vujića« i Milan Šećerović, tekstom »Andra i Ljubica«, okrenuti su prošlosti sa dosta pitke vedrine. Prvi je napravio šarmantnu ajnziskartu života nekadašnjeg Beograda sa Ijubavlju i smislom za detalj iz tog doba, sa nmogo više romantične zanesenosti nego ironije prema minulom vremenu. »Andra i Ljubica«, tkana u stilu osavremenjene kameme farse, deluje kao da je napisana u jednom dahu, ne bez doslednosti u građenju i svežine u dijalogu. Najzad, tu je i tekst »Sladak život na srpski način« cenjenog prevodioca i pisca Saše Petrovića. Ova komeđija, namerna da ismeje naš mentalitet i naše naravi, predstavlja razočaranje kakvom se nismo nadali u knjizi koja ima antologijske ambicije. Opterećena mnoštvom kvazi-duhovitosti i viceva »s bradom«, burgijanja radi burgijanja ona je u celini smušeno a u pojedinostima banalno zamešateljstvo. Citanje treće sveske »Antologije«, posie čitanja prvih dvaju, nameće utisak da većina autora nastoji da ide već utrtim stazama, ali bez snage svojih prethodnika. Oseća se nedostatak odvažnosti ili nedostatak moći da se stvara sopstveni spisateljski svet, da se prave zahvati u dubinu iza, ispod ili iznad đogađaja koje pratimo u prvom sloju. Ostaje, takođe, utisak da većina ovih mladih pisaca i ne pokušava da iskoristi sve mogućnosti televizijskog medijuma. Na primer, retkost je u ovoj knjizi, kao doduše i u prethodnim, naići na mesto gde autor računa sa autonomnim dejstvom slike, odnosno prizora, sa mogućnošću da se u prizoru vidi jedno a da u kontekstu dela taj prizor dobije drugačiji, simboličan ili metaforičan smisao. Većina ovih tekstova, na žalost, završava se definitivno sa završetkom samog teksta, bez dovoljno duhovnog bogatstva koji zahteva napor razmišljanja i daje mogućnost naknadnih tumačenja.

Magnetoskopska ili filmska vrpca Posle sklapanja korica treće sveske »Antologije XV drame« nameću se i ostaju otvorena neka pitanja praktičnog i neka pitanja medijumskog karaktera. Рге svega, otvorenost Dramske redakcije prvog programa prema mladim, još nedovoljno afirmisanim dramskim piscima đokaz je vitalnosti te redakcije i zavređuje samo pohvale, mada ima skeptičnih glasova koji smatraju da je ova otvorenost omogućila »dominaciju Kterarnih amatera« koji »kroz velika vrata malog ekrana uiaze na literarnu scenu«. Mi smo, međutim, uvereni da će mladi autori übuduće možda još i bolje iskoristiti svoju šansu i da će televizija na ovaj način übrzati rast nekog od izuzetnijih dramatičara, mađa nas čuđi odsustvo čitavog niza pisaca, zastupljenih u prvim dvema sveskama, koji su doskora sa uspehom krčili put ovom novom dramskom rodu. Јег, ne bi trebalo prenebreći ni činjenicu đa se dramski autori od dara ne javljaju tako često i svakako ne po diktatu progresije. Ne verujemo da bi mladima bila zatvorena vrata ako bi Dramska redakcija ponovo intenzivirala saradnju sa nekim od tih još uvek mlađih literata. Naredno, poslednje pitanje medijumske je prirode. Ko je u pravu: Vasilije Popović, urednik Dramske redakcije i pisac predgovora trećoj svesci pod nazivom »Televizijska ili filmska drama«, koji priželjkuje »pravu« televizijsku dramu, što će reći dramu sa izvesnim sublimacijama stilizacijama, sa dijalogom »bližim onom u pozorištu«, ili pobornici reakcije na Kterarnu, stuđijsku TV dramu »sličnu TV prenosima iz kazališta« u okviru koje se, kako oni smatraju, ništa novo više ne đa izmisliti? Popović se vajka da pisci naših TV drama, naročito oni koji nisu kadri da nadograđuju scenario, sve više »zaziru ođ studija« i njegovih elektronsko-tehničkih sredstava, pa je tako »magnetoskopska traka za trenutak izgubila bitku sa celuloidom«.

;in