RTV Teorija i praksa

Prof. dr Zvonko Damjanović

TELEVIZIJA KAO NAUČNO-OBRAZOVNI PODSTICAJI U KULTURI

Televizija ispunjava prostor obrazovanja i vaspitanja naročito mladih Ijudi i sve više zauzima deo mesta koje je zakonito pripadalo školi i drugim sredstvima vaspitanja. Sa razvojem i pojeftinjenjem tehnike možemo očekivati da će televizija ući u brojne krugove i raznovrsne institucije i organizacije za jedan divergentni razvoj onoga što danas još uvek vidimo kao nacionalnu celinu. Osnovna teza od koje polazimo jeste da je televizija kao nosilac naučno-tehničke informacije i inače ustvari sredstvo razvoja kulture, propagiranja i širenja naučnog načina mišljenja. Nažalost, televizija zaostaje u toj svojoj kultumoj misiji. Nije bitno koliko će prostora, odnosno vtemena biti posvećeno specijalnim emisijama, naučnim, obrazovnim, već se radi o duhu ukupne delatnosti ovog medija, i ja se ne mogu oteti utisku da je skoro dominantan uticaj jeđne kultuie koja ide sasvim arugim kolosekom od razvoja savremene nauke. Televizija prenosi utisak da je nauka jedno, a kultura drugo. Kultuia, to je sti! života, način doživljavanja savremenog čoveka. Rekao bih da uopšte u našoj stedini suviše uticaja ima jedan pogled, teza o spontanosti stvaralaštva, koju smatram najvećom obmanom. U okviru te teorije sponaniteta ne smatra se ničim ženantnim što čovek, koji ne samo da se pojavljuje kao vaspitač mase gleđalaca, može da nema apsolutno nikakvog pojma ni o fizici, ni o hemiji, biologiji, savremenom matematičkom načinu mišljenja, savremenoj tehnici, niti naučnog pristupa u smislu poznavanja naučnog metoda.

S obzirom da televizija ima mnogo audiovizuelnih sređstava, moraia bi iz ovakvog shvatanja da nekako iskoči, da više vodi računa u planiranju i ukupuoj svojoj đelatnosti o principima savremene nauke, kao jedne od baza. Savremeni čovek vidi njene razbijene razne vidove realne slike ali i mistifikacije. Na mesto toga ne treba da dođe agnosticizam, jedna njegova pomodna struja vezana za lenjost naučno neobrazovano 6 duha, (odricanje od ulaženja u teška teoretska pitanja; prim. red). Na ovom pianu se rrmogo može učiniti upravo u negovanju kulture, kao životnog stila modernog proizvođača i slobodnog čoveka, nasuprot jakom pritisku piimitivnog, atavističkog, »spontanog« mentaliteta, koji nameće »autentičnost« neznanja, nepoznavanja nauke i tehnike kao izvora kuiture. Televizija neminovno ide na prenošenje žive nauke, tojest na njene erupcije u životnoj praksi, koje su po praviiu ■—■ rezultat sinteze raznih znanja i disciplina, a posebno, sinteze nauke i tehnike. Ona, stoga, radi piotiv akademizma, kao razbijanja ijudskog znanja u sterilna izolovana podiučja. Kao nosilac te žive nauke, televizija bi morala da se sama manje »spontano« bavi ovom delatnošću, јег ovo moćno sredstvo, koliko može đa doprinese, toliko je velika opasnost od prezentiranja gotovih, sažvakanih pojmova i ideja. Dvostruka je ta opasnost. S jedne strane sama činjenica da se ne dozira informacija, ne konstruiše informacija, ne pravi film da bi pobuđivao aktivan piristup od strane gledaoca i slušaoca, već se sve daje gotovo, stvara se

168