RTV Teorija i praksa

četke koja udara o stepenište, što nije dovoljno da bi se lik spremačice otkrio. Studija TV Zagreb Drugi su malogradjani, reditelja Stanka Majnariča ima originalu formu: vrsta razgovora medju Ijudima raznih profesija koji je ponekad kontradiktoran, ali zadržava pažnju do кгаја. Vrednost analize je njena diskretna realizacija, a zaključci zdravo rasudjivanje o tendencijama malogradjana koji ne vide sebe. To nas navodi na staru francusku poslovicu: „Vidi trun u oku suseda, a ne vidi gredu u svom.” Ne vidim svrhu pominjanja zabavnih emisija. Učinile su mi se vrlo prazne, konvencionalne koliko i francuske. Moje relativno iskustvo kazuje mi da problem zabavnih emisija nigde nije rešen. Mi imamo jedan jedini izuzetak to su emisije Žana Kristofa Avertija (Jean-Christophe Averty) koji inteligentno i sa izvanrednim poznavanjem sredstava koristi sve izvore elektronike. Konstatacija da je Averti bez posla, sem na trećem kanalu čiji je auditorijum još neznatan, dokazje koliko francuska televizija slabi. Epizoda Ostajte ovde zagrebačke serije Gruntovčani (Mladena Kerstnera i Kreše Golika) oduševila me je. Рге svega želja za otvaranjem problema sela, prikazivanje čitave jedne drame svakodnevnog života i nezaobilaženje gorućih pitanja kao što je emigracija u Nemačku. U ovoj seriji dominiraju humor i nežnost Oseća se da reditelj voli svoje ličnosti, da ih voli zbog njihovih vrlina isto koliko i zbog njihovih mana. Glumce je usmerio tako da bi izbegao svaku teatralnost, a radio je na detaljima kao kada umetnik slika minijaturu. Serija beogradske telcvjzije Grlom u jagode koju bismo mi nazvali „Zagnjuri prvo glavu” čini mi se vrlo originalnom režijom Srdana Karanoviča, uprkos klasičnog fleš-beka. On se po

koncepciji razlikuje od onog na koji smo navikli u filmu, јег je taj, na izvesan način, već priznat. Avanture jednog mladića iz Beograda koji raste, obiluju humorom. Nažalost, neke su mi šale promakle, ne greškom prevodilaca koji su učinili izuzetan napor, več zbog tipičnih beogradskih situacija, vezanih za odredjeno vreme. Pokušala bih, sada, da suprotstavim dve drame: Heroj reditelja Besima Sahatčija (TV Priština) sa Izjavom Marija Fanelija (TV Zagreb). Негој treba da bude, kako se u programu najavljuje „uzdizanje novog čoveka". Njega je odgojila majka, udovica, koja poseduje najviše moralne i fizičke odlike. Ovde se visokoparnost približava neverovatnom. Prvo, ko može da veruje toj sveže našminkanoj majci sa doteranom frizurom da obavlja najteže poslove i da podnosi velike žrtve za svoju decu, dajući im i krv iz svojih vena? I ko može da veruje tom mladiču tako punom vrlina toliko da deluje nestvarno? Ova drama nije me uzbudila ni jednog momenta. Verovatno je to zato što ne volim heroje. Mnogo više mi se dopadaju obični Ijudi, Јег mislim da se međju njima nalaze pravi heroji. Dokaz? Glavna ličnost Izjave, radnik, koji je jednog dana osetio potrebu da jednostavno iznese svoje negodovanje prema direkciji fabrike zbog toga što je đovela u pitanje samoupravljanje. To je prouzrokovalo skandal i raskrinkavanje svih onih koji su, da bi zadržali lične privilegije, bili spremni da sve prikriju. Ovde ne oduševljava samo razotkrivanje izvesne istine, več činjenica da se Izjava ne završava optimističkom notom. U raomentu kada se ispisuje „кгај” ništa čudesno nije aranžirano. Čak, naprotiv. Birokratija na izvesan način trijumfuje. Sve ličnosti pred nama su kompleksne. Niko nije ni beo ni crn. Radnik ne poseduje samo vrline, a direktor fabrike nije neprijatna osoba. 1 jedan i drugi su kao i sve druge ličnosti, kontradiktorni, Dobro je što je ova drama spoj mašte i reportaže. Možda je

206