RTV Teorija i praksa

ćovek je, zaključuje Kaznev, samo jedan od njegovih aspekata, njegova dimenzija u modemom vremenu. Radi se o tome da se, koristeći mogućnosti televizije, neutrališu njene nepovoljne tendencije na putu saglasnosti modemog ćoveka i čoveka uopšte radi - njegovog napretka i razvoja dmštva u kome živi. Taćno pisana i ćitljiva, ova knjiga u poređenju s dmgima iste vrste ne pmža izuzetno sadržajan i dublji uvid u probleme i protivrećnosti dmštva i ćoveka pred fenomenom televizije. Kaznev reprodukuje pregled stanovišta i istraživaćkih sugestija, sa obuhvatnošću koja ne zamara, nudeći obaveštenost intelektualnog poimanja neopterećenog strogošću empirije i izazovnom opredeljenošću. Izvodeći shvatanje prirode televizijske komunikacije iz stmkture i znaćenja obredne aktivnosti, koje je, čini nam se, u inspiraciji drago francuskim istraživačima, Kaznev ne konkretizuje dovoljno celovito stanovište sa diferencijalnim dmštvenim i kulturnim implikacijama. Pošto oćigledno vodi raćuna o ćitaocu, on ne unosi previše analitićkog materijala i upravlja se ka opštijim zaključcima. Na žalost, time ne uspeva da uvek izbegne površnost, pa se ni u organizaciji štiva, ni u sistematićnosti ne identifikuje njegov doprinos proučavanju sredstava masovne komunikacije. Razmatranja odnosa u kulturi i dmštveno-politićkog okmženja su i nepotpuna. No, stoga je imao više prostora za uvođenje pretpostavki smišljene akcije i daljih istraživanja, što je osnovni doprinos njegovog angažovanja. Da bi obezbedio doslednost i poveo nas ka razrešenju naznačenih problema, ćime knjiga dobija u smislu, Kaznev kao omiijeno omđe i ishodište predoćava ravnotežu ćije se težište kreće oko sredine, isključujući krajnosti i upučujući prema saglasnostd koja se zasniva na prilagođavanju, uzimanju u obzir svih faktora, neutralisanju nepovoljnih i favorizovanju povoljnih kretanja, što sve izgleda razumno, ali

nedovoljno übedljivo pokazuje da su te protivrečnosti već dozirane pomirljivošću. Otuda se neizbežno nameće utisak ustoličavanja izvesnog konzervativizma ćiji se optimizam teraelji na reformama dobre volje i unutrašnje nužnosti opstojanja uspostavljenog funkcionalnog poretka. Bez obzira što, potpuno opravdano, polazi od univerzalnijih Ijudskih potreba i njihovog zadovoljenja i time ostavlja izgledne mogućnosti za razumevanje i određivanje samosvojnosti televizije, Kaznev, mimoilazeći ili površno definišući konkretne oblike društveno-ekonomskih odnosa u širim okvirima ćovekove aktuelne situacije - gde, kako znamo, susrećemo i otuđenje, i neravnopravnost, i eksploataciju - па kraju društvo svodi na publiku, a ćoveka na deo te publike. Ne upuštajući se u kritiku kakva se inače može uputiti u tom smislu mnogim istraživaćima, uz procenu koliko se i stvamo istisnulo napomenuto vrednosno suđenje, moramo se iznenaditi, uz übeđenje da se takvo ignorisanje ne opravdava eventuainim stanovištem o razvijenosti i evoluciji, što Kaznev, u 1974. godini toliko zapostavlja rezultate istraživanja u socijalistićkim zemljama. Neka za to bude razlog nedovoljna pristupaćnost i manji broj ovih istraživanja. Ova ishodišta se dobrim delom duguju i metodama koje Kaznev koristi i obrazlaže u uvodnom poglavlju. Ne zanemarujući, kako kaže, uobičajene postupke, on u prvi plan stavlja tipologiju funkcija masovnih komunikacija kao društvenog fenoraena i teorijski model koji je inspirisan Veberovim idealnim tipom i proućavanjera u Sjedinjenira Državama, a treba da prcvaziđe krajnosti bilo posmatranja delovanja televizije nezavisno od drugih uticaja, bilo njenim proizvođenjem u bitni ćinilac transformacije društva. Nismo ostali übeđeni, iako prvi metod smatramo veoma korisnim, da su oni đonell neku prednost autoru u odnosu na druge istraživaće.

230