RTV Teorija i praksa

predviđanja koja imaju značaja za budućnost onih koji su postigli uspeh na testu. U najboljem slučaju, testovi koji su davani u prvoj, drugoj ili trećoj godini programa Ulica Sezam mogli su dati samo parcijalne informacije o vrednosti tog programa. Teško je i zamisliti da su istraživaći CTW, i pored svoje istraživaćke čestitosti, mogli da ućine išta drugo sem da planiraju testove koji bi njihov program pokazali u najboljem svetlu. I ono malo dokaza koji su postojali, a koji se odnose na komplikovanije i nemerljive ciljeve programa (tj. koliko su deca u stanju da jednostavne stvari koje su ETS strućnjaci merili, prenesu na mnogo komplikovanije situacije) govore u prilog vrednosti programa. Kao i uvek, bogati postaju bogatiji - tj. đaci koji pokažu dobre rezultate na preliminarnim testovima, pre nego što počnu da gledaju program, češče prate program i pokazuju bolje rezultate na kasnijim testovima. Kao što su Vilbern Šram i njegovi saradnici pisali 1960. godine: „Talentovana deca više nauče od televizije. To se odnosi i na druge situacije. Ona imaju više koristi od svakog obrazovnog iskustva nego manje obdarena deca”. (Tvrdnja istraživača ETS da „takvi televizijski programi mogu da smanje obrazovni jaz između dece koja imaju više mogučnosti i one sa manje mogučnosti” je veoma pogrešna u odnosu na situaciju iz života, kao što su to pokazali i njihovi podaci.) Problem nije samo, u tome što postoji jaz između onih koji imaju više i onih koji imaju manje mogučnosti. Problem je u tome što veliki procenat nesrečne crnačke dece ne prolazi ni kroz kakvo školovanje i to ruši sve njihove životne šanse danas. Potreban je minimum znanja. „Postoji jedan prag pismenostf’ - kaže Džoana Kuni. - „Kada jednom pređete taj prag možete da učestvujete u američkom društvu, ako ste ispod njega, ne možete.” Cudnim slučajem, dolazak ULice Sezam sa svojim veoma strukturiranim sadržajem, koincidirao je sa „progresivnom” fazom u ciklusu obrazovnog teorisanja. To nije bilo zgodno za autore programa, jer bi i oni rado išli u korak sa modom da nisu bili primorani da stalno vrednuju i stvaraju materijale. ]oš u proleće 1970. televizijski kritićar iz časopisa „Nju Ripablik” kritikovao je program zbog toga što je podsticao „učenje napamet onih stvari koje bi deca ionako naučila kada dovoljno odrastu.” Među onima koji su čestitali kritičaru bio je i Džon Hoult, jedan od najinteresantnijih i možda najuticajnijih intelektualaca današnjice. (Interesantno je da je u časopisu „Atalntik Mantli” Holt zauzeo potpuno suprotan stav, kritikujuči program da nije dovoljno sistematičan i dovoljno ambiciozan. Nažalost, ono što je on podvrgao kritici bilo je

203