RTV Teorija i praksa

postojanja: reč koja, u isto vrerae dok mu se obrača stvara sagovornika sposobnog da sluša”. l9 Dijaloški karakter radio-dramskog umetničkog dela, dakle, jeste „stapanje vidokrugova (najmanje dva vidokruga) slušaoca radio-drame, teksta i sveta, pri čemu se u okvirima „horizonta očekivanja” (Erwartungshorisont) slušaoca ostvaruje jedan kvalitetno nov svet, estetski svet sna i jave, jedan nov Doživljaj koji prigušuje svakodnevicu i proširuje iskustvo jednim, da tako kažemo, estetskim prosvetljenjem, koje nema granica a čiji je centar čovek sam, Čovek koji sluša. Razumevanje celokupne intencije radio-dramskog umetničkog dela događa se, kao što se iz onog što je malopre rečeno da zaključiti, u „refleksivnom sloju estetičkog iskustva” 20 slušaoca radio-drame, odnosno, u okvirima procesa onoga što srednjovekovna hriščanska estetika pesništva stupnjevito razvija kao: razmišljanje (meditatio, contemplatio), sažaljenje (compassio) i sledbeništvo (imitatio). Savremena estetika, estetika recepcije H.R. Jausa, međutim, proširuje ovu srednjovekovnu hrišćansku trijadu recepcije umetničkih dela pa u svojim razmišljanjima o tom problemu (problemu primaoca estetičke poruke) proširuje ravan estetičke identifikacije u okvirima pet modahteta. Mi čemo ih u sadržini ovog rada, budući da našu temu u najznačajnijoj njenoj tačci bitno dodiruju, nabrojati i primeniti na predmet analize koja se, u ovom slučaju, odnosi na radio-dramsko umetničko delo. Tih pet modaliteta estetičke identifikacije, prema Jausu jesu:

19 H.R. Jaus, Ibid., str. 59.

20 Sintagma Sikfrida Šmita

125