RTV Teorija i praksa

7 Barnow E., Handbook of Radio V/riting, Boston, 1948.

8 Schwitzke H., Das Horspielj Koln-Berlin, 1963.

9 Wickert E., Die innere Buhne, Akzente, 6,1954.

'0 Miiller G., Dramaturgie des Theaters, des HoerspieLs und des Films, Wlirzburg, 1962.

11 Mc.Whinnie D., The Art of Radio, London, 1959.

najvažniji element radio-umetnosti. Američki teoretičar radija, televizije i filma E.Barnou (E.Barnow) 7 je negde na pola puta; „Govor obično čini večinu komada, ali na radiju zvuci i muzika nisu više sporedni ili beznačajni elementi u drami več bitni sastojci koji mogu da zauzmu čitavu scenu. Oni postaju činioci pripovedanja u svom sopstvenom pravcu”. Jedna veča grupa autora među kojima su H. Švicke (H.Schwitzke) 8 , E.Vikert (E.Wickert) 9 , G.Miler (G.Muller) 10 , D.Mek Vini (D.Mc. Whinnie) 11 smatra da je govor preovlađujuči element u originalnoj radio-umetnosti, težeči gledištu da je ova umetnost književni žanr, to jest kategorija sa strukturom umetnosti reči. Da li je uopšte mogučno doči do nekog specifičnog pogleda imajuči pred očima čitav spektar teorija? Ako je mogučno, može li onda da bude od koristi? Čini se da odgovor na oba pitanja pretežno zavisi od metoda istraživanja. Najpre bi trebalo utvrditi da li se jedna ili više teorija, teorijski posmatrano, može da dovede u saglasnost sa praktičnim odgovorima na različite vrste akustičkih stimula. Ovakva provera je jedino mogučna uz upotrebu reprezentativnih uzoraka od stručnjaka i nestručnjaka na polju radija i estetike. Zatim bi trebalo proučiti razlike u socijalnoj pripadnosti, uzrastu, obrazovanju i zanimanju. Istovremeno vršimo definisanje i procenu različitog empirijskog materijala i sistematizujemo stimule. Na kraju slušalac, posle slušanja „glasova” u jednoj elektro-akustičkoj predstavi, daje odgovore na postavljena pitanja. Kod ovakog procesa analize polazi se od dve osnovne hipoteze;

132