RTV Teorija i praksa

Ali kakav bi opšti i objektivan oblik nekih akustičkih predstavljanja učinio elektro-akustičku umetnost mogučnom i izdvojio je od predstavljanja sadržanih u drugim akustičkim umetničkim formama? Istakli smo da večina autora smatra da su u elektroakustičkom delu prisutne kategorije slušljivih efekata (šum, muzika i reči) suštinski jednake po vrednosti. To, svakako, ne znači da su one i identične. Treba jasno podvuči da one, na jednoj strani, uspostavljaju jednu obuhvatnu kategoriju, a na drugoj, da one ostaju potkategorije. Muziku definišemo kao umetnost zvukova sa strukturom nekog implicite ili eksplicite sistema kombinovanog od visine tona, boje i trajanja zvukova, koja se ne ispoljava kao jezik. Umetnost zasnovana na jeziku jeste umetnost sa strukturom nekog implicite ili eksplicite sistema kombinovanih znakova koje upotrebljavamo da bismo razumeli značenje, koji su uvek povezani sa nekim kombinacijama drugih znakova. Ukoliko je jezik govoren umetnost u pitanju jeste umetnost zvukova, u ovom slučaju, izgovorenih reči. Ako postoji umetnost šumova (mrmljanje, šuštanje itd.) to je umetnost onih zvukova koji su niti muzika niti jezik. Ali to ne znači da šumovi nemaju značenje i da treba zanemariti akustičko obeležje šuma. Naprotiv, šumovi su akustička strana istog problema i nemaju ništa manju vrednost od zvukova. Tako šumovi, s jedne strane, označavaju nešto što je zapaženo kao tipično zvučna predstava i, s druge strane, nešto što je bez reči. Šire govoreči može se kazati da muzika stoji za sebe samu, dok jezik stoji uz nešto drugo, a šumovi stoje za sebe i uz nešto drugo. Čak i nov i

134