RTV Teorija i praksa

senku. A čovek je ono što radi, a ono što Kalezić najviše čini to je televizijska praksa. Ovome pridajem veliki značaj, jer ovu knjigu zaista ne vidim kao nešto što je deo same televizijske prakse, već je vidim kao poiazište ka teoriji televizije, Prema tome, meni se čini da se to polazište, platforma ili pretpostavka za moguću teoriju, zaista može situirati isključivo u domen teorije. To je prvi momenat na kome bih insistirao. Drugi momenat koji mi se čini značajnim u ovom trenutku jeste što se, u stvari, ova kritička pozicija i kritika televizije, ovde u širem smislu može videti kao kritika svakodnevnog života. U tom smislu Kaiezić ne posmatra televiziju fragmenterno, kao instituciju, kao jednu mogućnost On hoće zapravo da televiziju posmatra kompleksno, da stekne dojam sinteze o televiziji na način što će je situirati u naše svakodnevno. Dakle, iz tog svakodnevlja on će pokušati na najbolji moguči način da promišlja tu televiziju, baš kao što će promišljati sve one teskobe i otuđenja koja mi proživljavamo u svakodnevlju sa televizijom i bez televizije. Autor pokazuje da mnogi nesporazumi sa televizijom ne nastaju u samoj televiziji i u televizijskoj komunikaciji, nego negde pre same te komunikacije i pre same televizije. Razume se, deo tog teskobnog življenja ili otuđenja vezaće Kalezič jednostavno za televiziju. Način njegovog viđenja pokazuje da je televizija pokorila nešto od našeg individualiteta, od našeg emocionalnog usmerenja, naše kritičnosti, od naše moguće aktivne pozicije. U tom smislu kritika televizije dolazi ovde kao kritika koja neće dovesti do kraja pitanje smislenosti prisustva same televizije. koliko će se Kalezič truditi i nastojati da promišlja i da anticipira jeđnunovu, drugačiju, promenjenu televizijsku praksu. Mislim da je to veoma značajno, jer površni čitalac bi možda mogao zaključiti da je čovek s televizije, Božidar Kalezič, jednog trenutka protiv televizije. Mislim da bi takvo viđenje stvari bilo pomalo pogrešno. Meni se čini da je baš Kalezič, zbog velikog razumevanja televizije i zbog prisne veze sa njom - i tu moram da mu se malo divim - zbog silne intimnosti i prisnosti s televizijom, da nije izgubio tu kritičku pozidju, nije izgubio jednu distancu prema televiziji, nego ju je, čini mi se, razvijao, baš kao što svi moramo razvijati kntičku poziciju prema onome što činimo, iako smo unutra, iako je iznutra teže ostvariti tu kritičku poziciju i kritičko viđenje. Ako bi trebalo još nešto reći, što bi možda bilo postojano za nale razmišljanje o ovoj knjizi, onda je sigurno to da smo

202