RTV Teorija i praksa

valovom samo ispljuskaju sipajući na glavu punu kofu vode, čuje se ženski kikot sa plevara, sa vrha sadenute slame, odjekuje uz kamare žita, pod senicima, Svuda slovački. Draži i mami taj ženski kikot i poneka muškobanjasta reč. - Ćiskaj se! Pomamno sam skakao, čas svirao na lokomobili, čas uletao u plevaru, odakle su me s cikom, kao da im se pod suknju zavukao miš, grabuljama isterivale mlade plevarke. Poslednje moje viđenje vršidbe bilo je na drešu. Predugo sam se zagledao u Kištru i njegov rad, kad osetih udar i videh da padam ka otvoru u koji se puštaju snopovi. Osetio sam još jedan udar i onda više ništa nisam znao. Probudio sam se, okovan. Noge su mi bile u gipsu, koji se još pušio. Rekoše mi da sam u bolnici. Tu nije bilo majke. Plakao sam dugo, neprekidno, I danju i noću. Svima sam dosadio. Lekari više nisu mogli da izdrže, pa me poslaše u selo. U selu mi tek rekoše kako se sve zbilo. Neko je sa kamare žita Kištri nabacivao snopove. Bacao ih je po osećanju, uvis, ne videvši ko tamo stoji. Bacač snopova je bio uvežban čovek i nikad nije pogrešio. Svaki snop je padao pravo pred Kištru. Ali, jedan pogrešno bačeni snop pogodi mene, zaklati me i ja poleteh pravo ka otvoru na drešu. Zahvaljujuči Kištri, koji me je svom silinom odgurnuo na drugu stranu tako da sam se skotrljao, pao sa dreša i polomio obe noge samo, izbegao sam smrt; da me nije odgurnuo, glavačke bih uleteo u dreš, koji bi me samleo. U nesreči ima i sreće. Sad ležim več drugu godinu u krevetu, pored prozora ne idem u školu, giedam kako se moji vršnjaci klizaju na zaleđenoj bari ispred Džidžinog grunta. Prvih dana, kad su me doneli iz bolnice, stalno sam plakao. Pitam se da li ču jednom prohodati, da li ću kao i moji vršnjaci moći da se klizam, da potrčim, da šutnem loptu? Vremenom, navikao sam da gledam one obične, jednostavne događaje koje do tada nisam primečivao. Prozor mi, đoduše, uokviruje vidik i mogu da gledam samo taj pravougaonik, dok nebo ostaje beskrajno. Naučio sam da razlikujem boju leta od boje zime, boju proleča od boje jeseni.

44