RTV Teorija i praksa

Od tada Kostja Baračkov đolazi svakog dana da me uči sviranju. Ostao je dužan ocu neki novac, pa su se pogođili da mu tako oduži. Zavoleo sam ga i video da ne smrdi na strvine. Blag je, dobar sa mnom, mnogo mi pomaže da naučim da sviram na violini; ali, bez uspeha. Ja sam slab učenik, bezvoljan, utučen njegovim sjajnim sviranjem, tako da se ne usuđujem da prevlačim gudalom i kvarim sve one zvukove koje on iz vioiine izvlači. Od Kostje Baračkovog sam doznao da je otac tu violinu kupio u Debeljači, na vašaru, od jednog pijanog klovna koji je utekao iz cirkusa pa mu je neđostajao novac da nastavi đa pije. - Kupio je budzašto - kaže Kostja. Kad to kaže, on mazno gleda vioiinu. Budući da se sa ocem pogodio da me uči sviranju svakog dana, dolazi tačno na vreme. Brzo izmenjasmo uloge. Svira samo on. Kad čujem očev glas u predsoblju, uzimam violinu i pravim se da sviram. Kad otac iziđe, Kostja ponovo uzima violinu. Voli da svira na velikoj violini jer ona daje mnogo lepši zvuk nego njegova. Jedne večeri, dok je svirao sedeći pored mog kreveta, stavim mu na uvo rasparenu slušalicu. Za trenutak je zastao slušajuči upravo violinski koncert koji je radio emitovao. Onda naglo podmetnu pod bradu violinu i poče da imitira onog što je svirao na radiju. Tako se moje učenje violine pretvori u njegovo. Držeči jednu slušalicu na svom uvu, a drugu na njegovom, sa zadovoljstvom slušam kako Kostja uči sviranje s radija. Sasvim smo se sprijateljili. Ja svakog dana pratim program, beležim kad je violinski koncert, a on doiazi i uči. Sve to činimo kradom već dosta dugo i ne znam dokle če trajati, jer je otac naslutio naš dogovor. Osim toga, moje noge nikako ne zarašćuju. Kakva je to bolest, kad, eto, već dve godine ležim u krevetu, a noge su mi drvene, ne mogu da ih pomaknem.

52