RTV Teorija i praksa

Sve to govori da se struktura estetičkih poruka, buduči obrazovana čulnim slikama kao manje izražajnim provodnicima smisla u poređenju sa diskurzivnim formama mišljenja - rečima* i sama »poidejava« intelektualno-logičkim osmišljavanjem likovnih formi; bez tog »poidejavanja« slika - čulnih formi, struktura estetičkih poruka bi ostala lišena semantičko-značenjske komponente, a to znači bez jedne kategorije smisla; zbog toga je »potrebno da počnemo prihvatati (shvatanje T.Đ.) da je slika jasnija, tj. više slika ukoliko je punija značenja ili bremenita smislovima. I nije li to od velikog značaja za njenu istinitost u tom smislu što veoma poštovana jednačina lepota - istina ima gnoseološki, naučni, složen, a sigurno ne estetički i metaforički razlog?«. 3 To je tako jer slike, posebno poetske slike, same po sebi nisu jedino čulno-perceptivne konfiguracije, logički prazne i stihijom afektivnih reakcija inspirisano rasipanje psihičkih energija, več su to svojevrsne čulno-perceptivno-logičke organizacije koje su, u slučaju poetskog načina izražavanja afektivnog iskustva, »jedan intuitivno-logički kompleks«, »jedan konkretan pojam«, fenomen koliko čulno-afektivnog, toliko i logičko-intelektualnog iskustva. Neraskidiva je veza između slike i njene semantičko-značenjske dimenzije, bez koje ona ostaje prazna i beživotna. Jer, uprkos činjenici da slike »imaju svoju pozitivnost«, svoje autonomno biće, ipak one ne mogu bez logičke komponente koja se nekad izoštrava posredstvom dodataka kao što su čisto leksički izrazi, nazivnici. »Nisu ni one same u svojoj pozitivnosti niti samo nešto čulno ili lirsko«, več svojevrsno biče (materijalno ili čulno) koje se eksplicira u sintezi sa racionalnim i izvan te sinteze ne znači ništa. G. dela Volpe (Galvano della Volpe) s razlogom zaključuje da su slike bez značenja nesaopštive i neiskazive, tj. neuobličene. Po njemu, »i kada se ne bi uvidelo da je tako, morali bismo priznati da, doista, nema nikakvog smisla govoriti o ,formi‘ povodom poezije i umetnosti uopšte; tamo gde ne postoji eidos ili dianoia ili ideja ili pojam (sud), kakogod to nazvali, ne postoji forma dostojna tog imena, već samo haos, bezobličenost materije ili mnogostrukost«. 4 I, čim je reč o porukama koje nastaju osmišljavanjem slika tj. formi likovnog iskaza kao naracije, kako bi se preko njih saopštavale ideje, saznanja inspirisana faktima i afektivno-

3 Ibidem.

4 Ibidem, str. 35.

153