RTV Teorija i praksa

ponaša - »traži da bude zaboravljen i da bude ukinut u ,značenju‘« čiji je prenosnik, tj. da se ukine u funkciji nosioca doslovnog smisla. Tako se jedno semantičko sredstvo - verbalni znak, jezik diskurzivnog mišljenja, preobražava u jezik umetničkog govora, književnosti, čime se diskurzivni jezik svodi na jednu »semantičku ekspresivnu tehniku« kojom se umesto doslovnog, pojmovnog saznanja - eksponiraju »poetizirane ideje«, »idealnosti« društvenog iskustva. Na taj način se diskurzivni jezik preobražava u jezik u kome će umesto pojmovnog znaka - reči, funkcionisati verbalna ideja slika, kao višeznačna semantička struktura. Samim tim što je reč kao denotativni znak, prenosnik malog opsega ideja u poređenju sa ostalim semantičko-ekspresivnim tehnikama, kao što su izrazi verbalno figurativnog značenja, odnosno likovni ili ikonički simboli, svrstani u metaforičko-likovne sintagme, bilo je nužno da se za potrebe izražavanja umetničkih, pre svega, književnih ideja, i to verbalno-semantičko sredstvo - diskurzivni jezik, preobrazi u instrument saopštavanja čulno-emocionalnog iskustva, ideja prožetih tim iskustvom. Pošto su reči, sa svojim denotativno-smisaonim značenjima, »manjkavo sredstvo za izražavanje naše emocionalne prirode«, verbalno-jezička praksa ih je neprekidno prilagođavala i toj a priori neprilagođenoj funkciji. Praksa je, zapravo, osposobljavala reči kako bi se - ukoliko se njihovim posredstvom ne može izraziti celovita ekspresija čulno-emocionainog kompleksa - makar njihovim pripajanjem »artikulisanim formama emocionalnog iskustva« ostvarilo i delimično uplitanje uma u oblast emocionalnog iskustva, jer je to put da se intelektualno dovede u vezu sa drugim domenima Ijudskog saznanja. Može se reči da je verbalna komponenta trajna dimenzija svekolikog Ijudskog iskustva, pa i onda kada se (u aktu oblikovanja Ijudskih životnih manifestacija u mediju ostalih oblika simboličko-metaforičke prakse) služimo vanverbalnim (vanlingvističkim) oblicima artikulisanja ideja, umetničkih istina. Ta verbalna komponenta je nepremostiva u procesu ovapločivanja ideja, pa i kad su ove »čulnog« (konkretno-čulnog) karaktera, i uz to ovaploćene simbolima slikama. Možemo stoga zaključiti da se taj sistem, sistem verbalno-logičkog označavanja (sredstvo saopštavanja apstraktno-logičkih ideja), nužno udvaja u svojim funkcijama uvek kad se njim izražavaju čulno-emocionalna saznanja. Naime, osim da denotira pojave, stvari i situacije u verbalno-logičkom sloju reč je morala preuzimati na sebe i funkciju konotiranja prenosnih

156