RTV Teorija i praksa

-intelektualnog jezgra estetičkih poruka, ostvaruje celinom formi kroz koje se simbolički eksponira emocionalno-afektivno iskustvo kao poseban tip saznanja, to se i sama umetnička istina razotkriva kao funkcija čulno-afektivnog poimanja sveta, pa se stoga i ta tako slojevita struktura kakva je po prirodi stvari struktura estetičkih poruka nužno semantički prožima, »poidejava«. Tako se, na primeru estetičkih poruka i njihovih funkcija, jasno prelama dihotemija emocionalnog i misaonog u procesu subjektivnog poimanja realne stvarnosti; pri tome, očigledno je da se ta dva aspekta čovekove veze sa stvarnošću ne samo prepliču u ovladavanju stvarnošču, nego isto tako i različitim simboličkim sredstvima ospoljavaju kao forma tivida u tok realnih iskustava. Ma kako bilo jasno da se razina čulno-emocionalnog doživljavanja sveta stvari i pojava ne može zameniti razinom logičko-misaonog obuhvatanja te stvarnosti, ipak se u globalnoj razvojnoj liniji društveno-istorijskog iskustva može zapaziti tzv. »klizanje s razine na razinu... čas ka višim oblicima jednog intelektualnog poretka, čas ka ranijim formama čulnog mišljenja«; i to se štaviše, događa »na svakoj dosegnutoj tački, čim se ova privremeno ustali kao razvojna faza. Ne sarao sadržina mišljenja več i sama njegova konstrukcija suštinski su različite za Ijudsko biče bilo kojeg datog, društveno uslovljenog tipa mišljenja, u zavisnosti od stanja u kojem se nalazi, Margina između tipova je pokretljiva i dovoljan je ne naročito oštar afektivni impuls pa da krajnje logična osoba iznenada reaguje po naredbi iz unutrašnjeg arsenala čulnog mišljenja (koji nikad ne počiva) i prema normama ponašanja koje otud proizilaze«. l6 Poslednje rečenice ovoga citata ukazuju na svu fluidnost granica koje dele racionalno-logičko od senzibilnog u strukturi reakcija čoveka na realnu stvarnost Time se potvrđuje i sledeča teza: »Dijalektika umetničkih dela zasniva se na veoma čudnom, dvojnom jedinstvu. Afektivno delovanje nekog umetničkog dela zasniva se na činjenici da se u njemu vrši dvojni proces: nezadrživo uspinjanje najvišim eksplicitnim stepenicama svesti i istovremeno prodiranje (posredstvom strukture forme) u slojeve najdubljeg čulnog mišljenja. Polarizacija dvaju tokova izaziva onu čudesnu tenziju jedipstva forme i sadržine, koja je svojstvena istinskim umetničkim delima. Van nje nema pravog umetničkog dela«. 16

15 S.M. Ajzenštajn; Montaža atrakcija, „Nolit”, Beograd, 1964, str. 136.

16 Ibidem, str. 137.

169