RTV Teorija i praksa

Ispada da je jedinstvo afektivnog i racionalnog (logičko-informativnog) do te mere značajno za sudbinu estetičke poruke, za njenu vrednost, istinu, da se bez te udvojene prožetosti njena struktura ne može iscrpiti ni u svojoj čulno-estetičkoj funkciji. Mora da je afektivno i čulno delovanje estetičkih poruka uslovljeno jedinstvom pomenutih tokova racionalnog i intuitivno-emocionalnog, te odsustvo bilo koje od pomenutih komponenata lišava ovu dejstva i jednog i drugog činioca; to bi značilo da lišena bilo koje od pomenutih komponenata estetička poruka ne bi mogla postati osnov komunikacije ni na jednom od pominjanih planova. Ovde se, dakle, susrečemo sa temeljnom tezom prema kojoj bi svaka estetička poruka bez te svoje intelektualno-logičke komponente bila lišena i estetičko-emocionalnih učinaka, tj. ostala bi bez one apriorne instance na putu njenog komunikativnog opticanja. To nam daje mogućnost da u pristupu racionalnom jezgru estetičkih poruka pojmimo i razliku koja postoji između informativnih činjenica na osnovu kojih je razvijeno informativno jezgro i semantičkih i estetičkih poruka. S druge strane, ovo insistiranje na jedinstvU afektivnog, emocionalnog iskustva i intelektualno-logičkih aspekata poimanja sveta ukazuje i na meru do koje je važno »afektivno ovaploćenje« ideja - pesničkih, likovnih, dramskih, muzičkih itd. u strukturi umetničkog dela, poruke. Time je ukazano i na okolnost da je svaka poruka bez te svoje ideje, informativnog jezgra prazna, neinformativna forma, delo bez sadržaja. Međutim, delo je, isto tako, svedeno na čisto formalno-semanticke vrednosti ukoiiko ključna ideja, njegova logičko-informativna komponenta nije simbolički ovaploćena igrom čulnih formi ili slika nabijenih metaforičkim značenjima preko kojih se jedino i mogu da asociraju ti dublji i za račun estetičkog doživljaja u posebne forme situirani intelektualno-logički slojevi poruke. Tako je i sa emocionalno-estetičkom komponentom: ukoliko bismo estetičku poruku lišili ideja ovaploćenih igrom čulnih slika i njihovim narativnim mogučnostima, poruka bi ostala bez poruke; mogli bismo, pri tom, imati mnoštvo čulnih slika koje bi, po svom unutrašnjem biću, same za sebe, mogle i da se fragmentarno dožive kao estetske vrednosti, pa opet bi delo ostalo okrnjeno, jer bi mu nedostajala struktura iz koje se pomalja poruka koja je organizovana oko ideje koja se zgušnjava do sinteze. S.M. Ajzenštajn razmatrajući ovaj problem u okviru teorije filma, pravilno ga definiše: »Dopusti li se da preovlada jedan ili drugi elemenat, umetničko delo ostaje krnje. Naglašavanje tematsko-logičke komponente čini delo

170