RTV Teorija i praksa

televizijski spektakl, radio-talasima posredovane umetničke poruke, auditivnim tehnikama dočarani prizori i situacije u formi spektakularnog zbivanja; i to baš zato što se tako simbolički organizovani sadržaji ne mogu komunikativno doživeti ukoliko čulno-estetsko i intuitivno-logičko poimanje dela ne posreduju psihomehanizmi identifikacije i projekcije recipijenata sa porukama, tj. idejama i iskustvima simbolički ovapločenim u njima. I obratno, sva ona sredstva javne difuzije kojima se transmituju poruke čisto semantičkog porekla, kao što su štampa, delimično radio i odgovarajuće govorne emisije, pa čak i televizija u delu emisija koje su piod doslovno mehaničke sprege govornog teksta i slike, predstavljaju sredstva informisanja, jednosmerne difuzije poruka od kreativnih centara - komunikatora ka mnoštvu recipijenata. Svi eventualni oblici „feed back” (povratne sprege) - reakcije na poruke semantičkog porekla samo su simulativni oblici komunikativne prakse i ne mogu da pribave ovim sredstvima atribut »komunikativnog«, jer su, manje-više, plod čisto saznajno-logičkih, kritičkih reakcija na sadržaje, koji se prevashodno tiču težnji da se racionalno obesnaže argumenti učesnika komunikacije sukobljenih isključivo na nivou saznajno-kritičkog prosuđivanja sadržaja koji se rasprostiru informacijama. To je utoliko pre tako što u slučaju »feed back« reakcija recipijenti saznajno kritički opovrgavaju logički neodrživu argumentaciju, pa, prema tome, i čitav taj akt je sveden u okvire čisto logičkog rasuđivanja. Takav akt komunikacije je lišen svih onih veoma složenih psihoemocionalnih sadržaja koje recipijenti doživljavaju u toku komunikacije posredovane umetničkim delom, tj. u uslovima kada se pod dejstvom podsvesnih procesa što šta pojmi i na nivou pasivnih apercepcija, mehanizmom spontanog osveščivanja u odnosu na simbolički ovaploćene ideje u strukturi poruka.

187