RTV Teorija i praksa

karakteriše, dakle, ponovimo još jedanput Jakobsonovu formulaciju, usmerenost jezika na sam znak, na samu jezičku poruku. Ova usmerenost prisutna je na svim nivoima malo pre pomenutih slojeva književnog, odnosno, konkretno, radio-dramskog umetničkog dela. Po logici stvari, orijentacija na sam znak nije u svakom od ova četiri sloja u podjednakoj meri prisutna. Naime, ne možemo reči da se podjednaka mera usmerenosti na sam znak, na samu jezičku poruku funkcionalno raspoređuje i na sloj zvučanja, i na sloj značenja, kao i na sloj prikazanih likova i predmeta, odnosno na sloj asocijativnih shema, mada bi se iz strukture samog dela to olako moglo izvuči kao zaključak. Prisustvo ove orijentacije na sam znak, na samu jezičku poruku, po našem mišljenju, veče je (dominantnije je) u slojevima zvučanja i značenja, nego u okvirima potonja dva sloja. Zašto? Po našem mišljenju stoga što slojevi zvučanja značenja učestvuju u građenju pesničkog jezika, u njegovoj „autostilizaciji”, u nešto izraženijem stupnju prilikom njegove estetičke konkretizacije, nego što u tome učestvuju sloj asocijativnih shema i sloj prikazanih likova i predmeta. Prva dva sloja, naime, ontički su primerenija bitku pesničkog jezika, nego druga dva. S druge strane, odnos prva dva sloja prema stvarnosti ispoljava se u okviru specinčno literarnih oblika izražavanja (ritmičko organizovani odnos zvuka i značenja), dok je odnos prema stvarnosti potonje dve komponente književnog dela u manjoj men određen njegovom specifično literarnom usmerenošču. Sada več postaje jasno gde bismo, u okviru radio-dramskog umetničkog dela, situirati diskurs poetskog. Naime, buduči da je radio-dramsko umetničko delo pre svega jezičko umetničko delo čiji smo jezik

46