RTV Teorija i praksa

zaposlene. Jedna je smeđokosa, plavooka, 21/170/62, druga 22/162/55, smeđokosa i tamnooka. Željele bismo putem „Kane” upoznati dva zdrava i simpatična, obrazovana, kršćanska mladiča od 25-28 godina starosti, viša rastom, iz Spiita ili najbliže okolice. Poželjna fotografija. Sifra: Splićanke (7-8, srpanj/kolovoz, „Kana”). I dok su u isto vreme mlade Poljakinje molile za spas Valese i drugova, naša se mladež katolička zabavljala (bez braka, naravno), i tu se za Budu i za Roćka nema šta ni dodati ni oduzeti. Ne znam da li bi se to dopalo mom ojađenom ocu. Moj otac je borac iz II svetskog rata. Čini mi se, koliko se sećam, on me je među prvima učio da postoje naročiti Ijudi u ratu: spremni za borbu, na sve... Kasnije, u školi sam čula da su to oni „prekaljeni”. Za prekaljene, za mog oca - život je ovakav kakvog su ga stvorile Ijudine iz njegove generacije. Ročko je borac. Buda je borac. Moj otac je prekaljeni borac. EKSERBOD: TO JE ONO PRAVO! Bio jedan film sredinom šezdesetih godina koji su svi u ovom gradu gledali: Na dokovima Njujorka. Tu je Brando prvi put odigrao u velikom stilu unjkavog snagatora koji pridobija klasu lučkih radnika koliko i besposličare njujorških dokova ulaskom u lučki pogon prebijen na smrt od strane korumpiranih lađara i mornara, ali s poslednjim mrvicama snage iskazavši veličinu srca junačkoga iz naroda, Obožavaoci Branda a naši radnici (mornari i lađari) odlazili su ranim jutrom na dokove savske da ispiraju pesak za gradnju Novog Beograda, a besposleni, naveče ostavljali dokove i Stari most i peli se uz Kameničku ulicu verajući se tako do srca Beograda, do Terazija a potom u grupama stizali do Albanije gde su zastajali da dogovore predvečernji scenario za korzo u Knez-Mihailovoj. Oni nestrpljiviji pristizali su Jug-Bogdanovom, prelazili žurno Obilićev Venac koji je u to vreme bio rasad mangupluka i izlazili direktno na trotoare Knez-Mihailove. Tu, između bivšeg „Ruskog cara” i Akademije nauka štraftali su gore-dole tragajući za mrvicama slađeg života °d onog sa savskih obala. Najčešće su tu slast nalazili u čuvenoj poslastičarnici „Medžed” gde su se sladili ravnopravno studenti iz provincije, radnički parovi koji su tako završavali svoj popodnevni bioskopski izlazak, beogradska mladež sa Dorčola, Karaburme i Cukarice i ono neophodnih gradskih fajtera koji nisu bili lepi ko Brando ali zasigurno te snage i uspregnute emotivne ranjivosti. Rasprave između dve baklave vodile su se o filmovima, prvim žiponima, naravno, o tek

269