RTV Teorija i praksa

za iskazanu hrabrost da gledaoce uvere kako se na stadionu gde igra Jugoslavija i „ostali” događa drama desetleća, bar, I tako, od utakmice do utakmice, godine su nam prolazile što u jadu da jugoslovenski fudbal nikako ne uspeva da se dokaže svetu, što u pripremama da nam se fudbal i narednih sezona prikaže kao demonstracija naših nacionalnih osobina: hrabrosti, efikasnosti u gađanju, ratobornosti, smislu za jedinstvo (želja) na terenu, i tome slično. Ipak, ono što se zbivalo jednom u Rimu, pa u Čileu, nije se ponavljalo... Naša reprezentacija je uvek odlazila da se dočepa medalje ili pehara, a dolazila posramljena sa nekakvim osmim mestom na Minhenskom svetskom prvenstvu, recimo... Ništa zato, štampa je i dalje podizala moral kako je stigla i mogla (pisane su studije o psihofizičkim svojstvima naših fudbalera, objavljivane biografije proslavljenih asova - Mitiča, Bobeka itd.), na televiziji su pravljeni okrugli stolovi, čitave emisije su posvečivane načinu priprema naših fudbalera; dežurni gradski oci, Ijudi iz Federadje, republičkih komisija i sličnih važnih tela pomagali su svojim izjavama da „vole fudbal”, ~da mi imamo dobre mladiče i da je potrebno samo malo pa...” Treneri su smenjivani nameštali se bolji uslovi za jedne i druge tj. za one koji će igrati na terenu i one koji će braniti nacionalne boje u ložama poznatih svetskih stadiona. I klincima se izašlo u susret: „ekserbod” je smenila industrijska igračka u vidu fudbalskog igrališta od tvrde zelene plastike na kojoj su umesto eksera fudbalere predstavljale plastične lutkice koje su davale golove ~na oprugu”. I fudbal nam je bio na tom stupnju: bila je potrebna neka „opruga” da bi se naš tim razmrdao. Ali, posle nekog vremena košarka je definitivno osvojila srca mališana pa su na skverovima mesnih ulica nicali koševi ko posle kiše. Onda su ušle u modu skije (s kompletnom opremom), a sad rolšue drže prednost. Baš zato delovalo je kao iznenađenje prvog reda kad sam u poslednjoj nedelji avgusta šetajući Knez-Mihailovom (sve vreme preskačući knjige koje su prodavali osnovci i srednjoškolci) na samom uglu (gde se spaja sa Čika-Ljubinom ulicom) ugledala grupu dečaka nadnetu nad jednim plastičnim stadionom koji je stajao na hrpi stripova, ploča i koječega. Graja oko jednog Branislava i jednog Nenada nije bila veča od one koje su devojčice i dečaci pravili reklamirajuči svoje stvari: nekako su stidljivo izgovarali jedan drugom „koji igrač sad puca”. Na pitanje ko pobeđuje, odgovorili su u glas: „Jugoslavija!” Drugi protivnik bila je Rumunija. Da, to je bio uobičajeni nacionalni intermeco pred veliku bukureštansku bitku za Balkanski kup.

271