RTV Teorija i praksa

organizatora, snimatelja, montažera itd., a radi se elektronskom ili iilmskom tehnikom ili kombinovano. Prema tome, valja odrediti, na osnovu analize procesa rada i iskustva, koliko je u proseku potrebno radnih časova uložiti u jednu emisiju standardnog kvaliteta svakog određenog posla da bi se dobili pojedinačni normativi rada. Stvar izgleda prilično jednostavna, ali ako se pažljivo ne analiziraju svi radni zadaci u okviru jednog posla i ne izraze u radnim časovima po fazama rada, može da bude velikih teškoča u konačnom utvrđivanju normativa rada. S druge strane, znatne komplikacije unosi pojam standardnog kvaliteta. Kako je uopšte kvalitet moguče izraziti radnim časovima? Svaki se posao obavlja tokom određenog vremena. Kvalitetniji rezultat rada zahteva ulaganje više vremena bilo u prethodnom periodu, bilo tokom realizacije radnog zadatka. Dijapazon kvaliteta može da se praktično kreče od nule do izvanrednog, pa bi za svaku emisiju na toj skali trebalo da ima mesta. Praktične potrebe sasvim dobro zadovoljava skala koeficijenta kvaliteta od nule do dva, s tim da jedinicu dobija emisija standardnog kvaliteta. To znači, da za posao u emisiji za koji vredi nolrnativ od 100 radnih časova, može da se ostvari, u krajnjoj ijftiji, zavisno od kvaliteta, od nula do 200 radnih časova. Time se nešto jasnije određuje i mesto standardnog kvaliteta, mada svaka televizijska stanica može lako da ga definiše u svakom od svojih programa. Uostalom, i ovako programska tela svakodnevno kritički ocenjuju kvalitet programa, sada se samo radi o tome da se te ocene kvantifikuju. Ovakav sistem merenja i vrednovanja rezultata rada zahteva pažljivo planiranje živoga rada prema programskim zadacima i ravnomernu raspodelu poslova, kao i optimalnu opremljenost sredstvima za proizvodnju. U protivnom, mogla bi da se javi u pojedinim delovima procesa rada potreba za enormnim intenzitetom rada ili, pak, nedostatak radnih zadataka i „višak radne snage”. Na Savetovanju o razvoju televizije u Jugoslaviji, održanom juna 1980. godine u Dubrovniku, samo jedan rad odnosio se na problematiku raspodele ličnih dohodaka, ali ni on nije predstavljao prikaz postoječeg sistema i prakse, več pokušaj određivanja startnih tačaka za dalju razradu. Sistem koji je ovde skiciran, funkcioniše, kada se radi o redakcijskom osoblju, od oktobra 1978, a od 1. juia 1980. primenjuje se i na produkciono osoblje. Autor priloga za Savetovanje s pravom predlaže 2 da svi

57