RTV Teorija i praksa

koristi. „Gradski stanovnici su oni koji poseduju 80 odsto od procenjenih 25 miliona radio-prijemnika u zemljL.Stvarni dodir Ijudi iz ruralnih oblasti sa.radiom daleko je ispod tehničkih mogučnosti radija: signal AIR 84 emisionih centara sada pokriva 80% teritorije i 90% stanovništva. Spektakularno očekivanje da če seljak odlaziti u polje sa radio-prijemnikom ili kako se nazivala tranzistorska revolucija - potvrdilo se samo u oblastima Pendžaba i Harijane, gde se dogodila „zelena revolucija”. Na drugim mestima slušanje radija je zanemarljivo.” s Druga slabost ogleda se u izvanredno visokom stepenu centralizacije informativno-političkih programa, i s tim u vezi očiglednim uticajem centralne vlade_i organa uprave na sadržaj programa. To takođe predstavlja određenu smetnfu da se radio približi narodnim masama, a još veču smetnju da mnogostruko razlfčiti delovi indijskog društva obezbede pristup u ovaj masovni medij. Centralizam je najočigledniji u postojanju ~News Service Department”-a, glavne redakcije vesti, u kojoj se određuje obim i smisao glavnih političkih informacija. Tek sa zaštitnim znakom te redakcije vesti odlaze u prevodilačka odeljenja, takođe smeštena u Nju Delhiju, u kojima se prevode i teleksom šalju radio-stanicama odgovarajućih jezičkih područja. Nade eksperata i novinara da će doći do decentralizacije radija i povećane mogućnosti pristupa ovom mediju bile su največe za vreme kratkotrajne vladavine Džanata partije. Ona je, naime, u predizbornom programu nagovestila promenu položaja radija i televizije prema centralnoj vlasti i mogućnost da lokalne zajednice šire koriste svoje radio-stanice. Jedna grupa stručnjaka izdala je tada dokument poznat kao „Akash Bharati” (Akaš Parti) u kome je argumentovano zahtevala decentralizaciju radija, u prvoj fazi do nivoa distrikta, a zatim još niže ka bazi društvene strukture. Međutim, ni Džanata, ni kasnije Kongresna partija, nisu pokazale spremnost da prihvate toliko radikalne promene. Tačno je da bi formiranje radija po distriktima zahtevalo mnogo novca, jer bi bilo potrebno pokrenuti oko 400 radio-stanica u zemlji. Ali, izgleda da je mnogo važniji razlog biio nepostojanje političke volje da se bilo šta menja u centralizovanoj strukturi AIR koja najbolje odgovara informativnim, političkim i propagandnim potrebama vrhova političke vlasti. Verovatno je te pogodnosti iznenada bila postala svesna i opozicija u trenutku kada je uspela da

5 G.N.S. Raghavan, ~Do the Mass Media Reach the Masses?”, časopis „Communica tor”, vol. XV, N0.3, 1980, New Delhi, str. 21.

159