RTV Teorija i praksa

spontanost i televizičnost, između ostalog i zbog toga što su tako emitovane. Kasnije Sava Mrmak pravi šou koji je nasleđen iz drugih kultura, italijansko-američkih. To su godine San Rema itd. Aca Đorđević to malo dinamizuje u nekom smislu, a Šotra unosi i jednu dozu ironije koja je lični autorski stav ne samo prema humoru koji interpretira, nego i prema mediju kojim se bavi. To bi, otprilike, bila ta TV predistorija. A prava istorija u stvari počinje sa ovom novom idejom video-arta, koja se nadovezuje na Mandičeve eksperimente (mislim na rokenrolere). Preko tih račvanja vodi Vukobratović vrlo dobar oslobođen šou, d.o ovoga programa ruskih socijalno-umetničkih eksperimenata. Ovo sigurno zahteva podrobnu analizu. ]a bih predložio da u ovom sastavu, sa još nekim teoretičarima, napravimo ne samo razgovor, nego i jedno gledanje ovih emisija. Možemo ceo taj proces da sagledamo u toku šest sati projekcija i vidimo kako je stvar evoluirala. Mislim da bi to bilo vrlo korisno. Drugo, zaista, tehnologija uvek otvara nove prostore izražavanju i mediju. U trenutku kad je izmišljena preciznija traka i objektiv na filmu se pojavio dubinski kadar; u trenutku kad se pojavio dubinski kadar postala je montaža u kadru; u trenutku kad su kasete sa fiimovima postaie duže, Hičkok je snimio Konopac. Dakle, ti mali tehnički izumi, te tehnološke inovacije su menjale izražajnost medija. Međutim, rekao bih da se sad na planu televizije u suštini dešava nešto interesantno. Više se ne vrše promene na bazi tehnološkog izraza, nego se u suštini radi nešto što je mnogo revoiucionarnije, menjaju se komunikacioni sistemi. U stvari, mi prisustvujemo rađanju novih sistema komuniciranja. Hoću da kažem: kablovska televizija, ideja o video-televiziji, kasetama itd. Dakle, to nije samo menjanje izražajnosti, nego se menja uopšte sistem komuniciranja On postaje mnogo složeniji i u tom sistemu komuniciranja otvaraju se tolike neograničene mogućnosti da tu svako može da nađe svoje mesto. U trenutku kad se menjaju sistemi komuniciranja, mi moramo konstatovati jednu malo paradoksalnu situaciju u kojoj smo mi samo tehnološki programiram, te idemo u korak s vremenom. ]a iz svog iskustva, recimo, mogu da kažem, o tom ogromnom TV studiju u Košutnjaku. On mnogo košta i mada stalno radi mi u njemu možemo mesečno da snimimo samo jednu dramu i jedan šou, onaj u najklasičnijem smislu To pokazuje da bi bila bolja investicija u ovakve kamere baš kao ova koja sada slika učesnike ovog razgovora, u mala reportažna kola, u ono što Mandić naziva „igračkama” Sve to košta kao trećina onog

26