RTV Teorija i praksa

reportera sa Иса mesta - sve su to mogućnosti da se krivotvori realnost, da se manipuliše i da se prividom realnosti utiče na stavove auditorija Auditorij je aktivan deo prostora u kome se zbiva kontakt sa stvarnošću. U direktnim prenosima stalno dolazi do dramskih obrta, zapleta, raspleta, prolazi se kroz prostor, rukovodi se psihičkom i intelektualnom reakcijom auditorija Stvarnost je u direktnim prenosima u odgovarajućoj meri režirana ličnim viđenjem realizatora prenosa i kamermana, snimatelja, stavom reportera. To je iluzija stvarnosti, ali ne i sama stvarnost koja je, na ovaj način, čak bolje predstavljena, jer na licu mesta oko ne bi moglo da sagleda celokupno zbivanje. Čitavi dramaturški zahvati bi bili neophodni da bi se objasnio unutrašnji zaplet, naoko nevidljiv, koji traje za vreme, recimo, klavirskog koncerta. Slično je i sa prenosima sportskih događaja kada je neophodno voditi računa o dubini slike, detaljima igre, igračima, publici, meraču vremena i sudijama (npr. košarkaška utakmica između „Bosne” i „Šibenke”), o prisustvovanju događaju koji treba da nam pruži utisak trenutnog učestvovanja na licu mesta. (Uzmimo za primer direktan prenos svečanog dočeka Predsednika Tita u Beogradu po njegovom povratku iz Koreje. Gledaoci koji su ga dočekali na ulicama nisu imali prilike da u gužvi mnogo vide. Televizijski gledaoci. nasuprot njima, zahvaljujući mogućnostima televizijske slike, dramatizaciji, rediteljima i reporterima koji su povezivali scene, videli su i doživeli ceo spektakl.) Perceptivno saznanje spoljneg sveta oslanja se na pojavne oblike objektivne stvarnoti te, upravo zato pojedini sadržaji pružaju donekle iskrivljenu sliku o nekom dogadaju i fenomenu. Prisutna je sužena televizijska akcija koja se zasniva na subjektivnom doživljaju stvarnosti pošiljalaca poruka. Međutim, direktni prenosi ne iscrpljuju svoju ulogu i značaj

190