RTV Teorija i praksa

gledalaca. Kao odgovor, u NBC je stiglo 90 pisama iz 31 države koje primaju program, a u 56 pisama se prebacivalo za „nedostatak ukusa”, pri čemu je u većini pisama prigovor argumentovan strahom da su ~to mogla da vide deca”. Bila su to uglavnom pisma rođitelja. U aprilu 1968, autorima pisama je bio poslat specijalni anketni upitnik na koji je odgovorilo 69 osoba, većinom društveno aktivnih (to jest, onih koje su pripadale razlićitim organizacijama koje su potpisale peticiju, itd.); 61 primalac je odgovorio da je vijetnamski rat greška (procenat odgovora bio je identičan s rezultatima Galupa u maju 1968), ali su ipak svi, u ovoj ili onoj formi, podržali kritiku o „lošem ukusu”. Samo su četiri lica priznala da je film pokazao „pravu sliku” rata u Vijetnamu; niko od anketiranih osoba nije sumnjao u autentičnost emitovane slike. Bejli i Vičti pišu u svom članku: Vlast direktora (televizijskih sistema - KKT) jeste velika. Ovde nema mesta da se diskutuje o tom složenom problemu, ali reporteri, urednici, producenti znaju koja vrsta materijala ima največe izglede da dođe u etar. Svaki od narednih „golmana” mora da oceni kako će konkretni direktor ili čak njegovi pretpostavljeni reagovati na poslani materijal. Taj kibernetski sistem funkcioniše tako što se u obzir uzima okolina - u ovom slučaju publika. Glavna zamerka materijalu koji se odnosio na generala Lona temeljila se na ukusu. Film je u boji pokazivao izlivanje krvi i Исе mrtvog čoveka. U NBC je taj materijal montiran prema predviđenom kriteriju ukusa koji je ispoljavala publika. Prava reakcija publike došla je kasnije, ali kibernetski uređaj deluje uz pomoč memorije - odnosno znanjem o ranijim reakcijama gledalaca. Tako, dakle, koncepcija gledališta presuđuje o odlukama koje je donela stanica. Naravno, sasvim je druga stvar što je upravo televizijsko emitovanje tog konkretnog materijala uzrokovalo, prema ocenama komentatora, naglo okretanje američke javnosti protiv rata u Vijetnamu. A ipak gledaoci, priznajuči u

46