RTV Teorija i praksa

SVAKODNEVNOST NE MOŽE DA POSTANE SVAKODNEVNA Poznato je da u naše vreme na američkoj, britanskoj, nemačkoj i mnogim drugim televizijama postoje majstori zabave koji uspevaju da prikažu više stotina emisija na malom ekranu. AJi, oni nisu prikazali nekoliko stotina šou-programa ili kvizova, već je jedan njihov šou ili kviz emitovan stotinu puta pa je to i tajna njihovog velikog uspeha. U serijama gledalac nalazi ono što traži najpre od života, pa onda i od televizije, a to je „sigurnost u ritualu” bez obzira što su npr, šou i kviz u osnovi konzervativni obiici zabave. Emisije ove vrste od svog nastanka ostaju iste, ništa im se ne menja - ni tok, niti majstori i njihovi asistenti, ni vrsta gostiju koji se pozivaju. Ništa ne zaslepljuje, ne iznenađuje, ništa ne fascinira - gledaocu je sve poznato, Poznata su pravila, poznata lica, šou majstor i njegovi saradnici stare zajedno sa nama, ali oni stare polako i neprimetno tako da nas to ne boli. Ta postojanost, kao kontrast prema nestalnosti televizijske slike, princip je trajnosti, princip koji teši. On nam pruža iluziju da te kviz-famiiije stvamo poznajemo, godine jedne emisije su i godine u našoj biografiji.

PRINCIP TRAJNOSTI Pitanje je da li su oni koji u televizijskim kučama brinu o zabavnim programima zaista shvatili izuzetan uspeh takvih emisija, mada odobravaju njihovo emitovanje godinama, svake ili svake druge nedelje. Da li im se ćini da emisije navedenog tipa u potpunosti ispunjavaju mogučnosti zabave na le)eviziji? Karijere i karakteristike šou i kviz-majstora medusobno su uporedive i veoma slične. Zapadnonemaćki šou majstor Hans Rozental (Hans Rozenthal) kaže za sebe da nije star. odnosno da je isti kao i njegovi gledaoci. Jednakomernost je conditio sine qua non njegovog uspeha. Majstori moraju biti muškarci bez osobina. bez ekscentričnih crta. oni nisu stvoreni da postanu idoli, ali su idealni za identifikaciju - što privlaći sve više

49