RTV Teorija i praksa

Remi le Puatven

OD 1975. U ITALIJI 600 NOVIH TV STANICA

Nijedna od oko šes stotina TV stanica, koliko ih se pojavilo u Italiji od 1975. godine, nije dobila dozvolu za rad, ali nijedna nije zabranjena. Broj divljih radio-stanica kreče se između dve i četiri hiljade, ne zna se tačno, a broj TV stanica penje se na stotine. Večina ih je svedena na najprostiju opremu; magnetoskop, mali predajnik, a program na dosadne dokumentarce i, uveče, na erotske filmove. Neke su se zadovoljavale prikazivanjem svog zaštitnog znaka, sa ciljem da se zauzme frekvencija i da se što skuplje proda mesto. Danas su se stvari bitno izmenile. U Milanu i u Rimu rođene su velike, bogate, profesionalne stanice koje su oko sebe okupile desetine stanica, pažljivo odabranih kako bi se pokrila čitava teritorija. Da li če se iči na mreže? Sigurno ne. Po pravilima koja važe za itelijansku televiziju lokalne stanice mogu samo da emituju programe u granicama svoje provincije, ali ne mogu da se međusobno povezuju ni putem releja, niti putem kabla. Privatna televizija kojoj su zabranjeni „direktni prenosi” može da emituje samo snimljene emisije, bez dnevnika i bez sporta. Ali, da bi dobila svoj deo od nekoliko hiljada milijardi lira namenjenih publicitetu u Italiji, ona mora da nudi nacionalne emisije. Ništa prostije. Čim se emisije snime, tokom noči se presnimavaju na kasete, a zatim se najčešče privatnim avionima prenose afiliranim stanicama. Osnivač privatne televizije je dr Silvio Berluskoni, veoma energičan 49 godišnji pravnik. Stekao je bogatstvo konstruišuči vile u predgrađu (Milano 2) za imučne porodice. I upravo u ovakav ambijent, između cvetnih leja, teniskih igrališta i šetališta, on je smestio

303