RTV Teorija i praksa

G. JOVANOVIĆ: Svaka radio-stanica, razume se, ima takve Ijude, ali to ipak nije „masovna pojava”. Nije masovna iz više razioga. Radi se o sposobnostima Ijudi. Smatram da svako ko je bezličan, anemičan, bezbojan, ko pribegava liniji manjeg otpora, služi se apologetikom, gubi poverenje slušalaca i kolega u redakciji. Naša publika nepogrešivo zna ko je ko u svakoj radio-stanici. Zna ko je dobar autor, borac za istinu u najpozitivnijem smislu reči, a zna i ko se usmerava u prostore koji nikoga ne interesuju. U redakcijama postoje novinari koji kritički gledaju na našu društvenu stvamost i kolege koje su majstori u hvaljenju, frazeologiji, glorifikaciji, itd. Želim da kažem da prvi opstaju, a drugi ne samo što ne opstaju profesionalno, več dolaze u opasnost koja im se kasnije strašno sveti. To je vezivanje za ličnosti. Mislim da je ta pojava prisutna u svim radio-stanicama, kukolj koji moramo da istrebimo. Nisrao dovoljno odlučni u obračunu sa tim Ijudima. Određene ličnosti se mogu dopadati, ali tako se ne vrši misija mobilizatora, čoveka koji če da motiviše za pozitivna kretanja u ovom našem društvu... R. KANJEVAC; Mi mislimo da je vreme lepih glasova, baršunastih, prozu Mih na radiju prošlo i da čovek mora biti autorska ličnost i delovati sugestivno. Ako je duhovit u privatnom životu mora biti duhovit i na radiju, ako je lucidan to se mora videti u njegovom načinu rada. Zaista mislim da se slušalac radije i češće veže za ličnost i to je tako i u životu, uostalom, nego za kuču. To je prirodno. Nikome se ne može verovati bez pogovora i po definiciji tako da i slušaocu treba dozvoliti mogućnost da jednom čoveku veruje a drugom ne. M, TOŠIĆ: Poznavajuči način mišljenja jedne vrste Ijudi izgleda da se tu zapravo radi o otporu očovečenju autora. Tome da se prikaže živ čovek, živ čovek pred radiom. Bojim se da u ovom razgovoru o personalizaciji i privatizaciji koji je tako lucidno poveo Prvoslav Plavšić možemo da zapadnemo u grešku i isključimo velik broj ijudi koji su

47