RTV Teorija i praksa

S druge strane, sadašnjost je onakva kakva jeste, poštoc nam - upravo zato što je na odstojanju, bilo u pozitivnom bilo u negativnom smislu, u odnosu na prošlost - istovremeno približava budućnost, bilo u obliku neke utopije koja nas oduševljava ili nekog projekta koji nam nešto obećava, bilo u svedenijem obliku pukog preživljavanja ili - zašto da ne? - u tragičnom obliku neminovnosti smrti. Koja se ne rađa iz odsustva budućnosti, već iz ispražnjenja sadašnjosti. , Možda svaki predmet, bio on umetnički ili ne, iskazuje sa različitim akcentuacijama taj trostruk:i vid i i onda kada se čini da je ■ on samo upotreban predmet ili sasvim nepomičan, kada izaziva ravnodušnost. I mali predmeti koji nas okružuju u dbmaćinstvu postali su deo naše - velike ili mikroskopske - lične baštine u različitim vremenima i - bez želje da se na biio koji način divimo tim mikrosvetovima koji su često beznačajni i frustrirajući - oni su automatski nabijeni uspomenama koje imaju preciznu funkciju, a da toga često nismo svesni, da se odnose na sadašnjost i budućnost, da pokreću u vremenu naše iskustvo, jednom rečju da učine da ono postoji. Sve je '; prožeto vremenom, ne samo umetnička dela; iako se upravo u njima, još više nego u istorijskim dokumentima čija je funkcija da nam eksplicitno prikazuju prošlost, struktura temporalnosti pokazuje u : neposrednijem vidu. Istorijski dokumenti su ponekad neprozirni ukoliko nam neposredno ne pripadaju i ukoliko ne umemo da ih protumačimo. Njih upravo treba znati dešifrovati - i temporalnost, osećaj za vreme nalazi se рге svega u „znanju”, poznavanju stručnjaka, koje prethodi njihovoj pojavi i njihovom prisustvu. Naravno, i umetnička dela treba znati dešifrovati јег su i ona istorijski dokumenti; ali ona imaju još nešto više ili nešto različito, što često nedostaje drugim dokumentima: a to je da predstavljaju prošlost i pre bilo kakvog dešifrovanja, ili u minimalnim uslovima dešifrovanja. Dovoljno je znati da su to „umetnička dela iz prošlosti” i njihovo prisustvo već počinje da govori - u samoj njihovoj „intuiciji”, moglo bi se reći - pre no što se umeša poznavanje u pravom smislu. Vreme karakteriše našu konačnost: ne samo da ne možemo znati i učiniti sve, već samo izvesne stvari, nego su i znanje i delanje mogući samo u onoj meri u

162