RTV Teorija i praksa

nakalemi sopstvenu sadašnjost, ne više svakidašnju i slučajnu, već onu koja je uključena i organizovana u vremensku ili istorijsku dimenziju, iz koje takođe izviru i buduća očekivanja, lična, ili očekivanja kulture, društva u kojem živi. Da razjasnimo: ovde ne opisujemo jedno uzvišeno kontemplativno iskustvo, već upravo i samo fenomenologiju onoga ko se približava, na jednom stepenu i sa bilo kakvom vrstom interesovanja, kompetencije i sposobnosti, predmetu koji percepira kao nešto što pripada umetničkoj baštini u najširem smislu. No, da li je ovo i tenomenologija televizijskog gledaoca. Toliko je puta rečeno - sa prividnom valjanošću - da je televizijska komunikacija, za razliku od drugih tipova komunikacije, najbliža aktuelnosti, sva okrenuta „ogoljenoj sadašnjosti”„ pojmovima kao što su ovde-sada; te njen model, i u materijalnom smislu predstavljaju aktuelni programi, posebno oni koji idu uživo. Na neki način to može biti tačno, No,-kad bi to bilo tačno u strogom smislu, umetničko delo ne bi moglo, u svojoj osobenoj temporalnosti, po definiciji naći ni u kom smislu svoje mesto u takvoj vrsti komunikacije, ili bi je našlo samo po cenu da bude nenadoknadivo izobličeno i falsifikovano, kao neprepoznatljiv fragment sadašnjosti između bezbroj drugih fragmenata sadašnjosti, kao što su vesti, pesme, telehronike, reklame itd. Takođe se može smatrati opštim mestom da način na 1 oji smo obaveštavani iz čitavog sveta neprestanim bombardovanjem sa najrazličitijih mesta, onemogućava da razradimo i da izgradimo verodostojnu sliku sveta usled pomanjkanja perspektive. A ono je opet najverovatnije prouzrokovano prekomernom količinom informacija svedenih na ovde-sada. Na izvestan način stvari tako stoje, ali objašnjenje nije najbolje. Ne verujem da je odsustvu perspektive koje često karakteriše našu sliku sveta razlog neprestano proticanje raznih ovde-i-sada različitih vesti na televizijskom ekranu ili na stranicama novina i časopisa. Nema nikakvog razloga da se veruje da povećanje informacija predstavlja samo za sebe poništavanje. Niti ima mesta pomisli da je televizijsko iskustvo „gola sadašnjica” koja naprosto ne može postojati kao takva, čak ni kod životinja ili kamenja. Sadašnjost, da bi kao takva postojala.

165