RTV Teorija i praksa

prošlogodišnji, program od pre pet minuta), što je upravo objektivan odgovor na proces „izlaganja informativnom toku”, u već analizovanom smislu, odnosno na vreme svakodnevice. Čemu onda inače tolika popustljivost prema režijskim majstorijama, montaži i njenim izumima, sugestivnom osvetljenju, muzičkim doterivanjima, „istorijskim”, kič i pseudo-antikonformističkim (gregorijanski koral, Bahova fuga ili hladni ili slobodni džez)? Ne verujem da razlog tome treba tražiti samo u uobičajenom načinu na koji se prave dokumentarističke emisije, koji je već zastareo i u međuvremenu je nevešto doterivan - a čije su karakteristike besciljno voženje kamere, neopravdani zumovi, nakrivljene kule sa zvonikom iz žablje perspektive, renesansna arhitektura koja se čini neprepoznatljivom - ili u opravdanoj ali neumerenoj želji realizatora da napravi dobar filmski konfekcijski proizvod i tako zadovolji sopstvenu rediteljsku vokaciju. Najvažniji razlog mora ležati drugde, i treba ga tražiti u težnji - koja je uostalom izlišna - da se umetničko delo izvuče iz sadašnjice, da se u odnosu na druge programe stavi u navodnike i da se izloži u jednom drugom svetlu. Ta težnja je uzaludna i bez dejstva. I u najboljem slučaju emisija iz umetnosti imaće dejstvo samo na onoga ko će uspeti, zahvaljujući svojim ličnim interesovanjima koja ga smeštaju u jedno neuobičajeno pragmatičko ponašanje, da stavi među zagrade činjenicu da je reč upravo o televizijskoj emisiji. U manje srećnim slučajevima - no, ovo je samo lično iskustvo koje kao takvo treba i procenjivati - nastaće, međutim, čudan i nepodnošijiv utisak sumornosti, kao da nešto tuđe upada u našu svakodnevicu, a povrh svega polaže pravo na našu prekomernu pažnju. Ipak, zaključci koje treba izvući iz ovog pokušaja analize - pod uslovom da je on bio ispravan i übedljiv - nisu ni u kom slučaju tako tragično „apokaliptični”, kao što bi se moglo činiti na prvi pogled. Tačno je upravo obrnuto. A ko je imao strpljenja da sa pažnjom prati ova opšta razmatranja, morao je to već shvatiti. U stvari, kvazi-inkopatibilnost o kojoj je bilo reči nastaje samo ukoliko i kada postoji nesaglasje vremena, koje, s jedne strane, čini nerazumljivom emisiju iz umetnosti, a s druge, umesto da obrne tip

167