RTV Teorija i praksa

А. Š. : Nisam mislila па album, niti nagrade, već uložiti život u zvuk i vazduh - zar Vam je to dovoljno ? Đ. V.: Da li to rade drugi novinari? Ja stvarno živim za ovaj trenutak, živim za ovaj grad. Ako svakog dana doprinesem bar malo da se u ovom gradu nešto poboljša, mislim da je to značajnije nego da ostavljam album za sobom. Posaditi drvo, podići fontanu - važnije je od drugih stvari, a mislim da je najveća vrednost uvođenje običnog slušaoca u radio-program. A, Š.: / Program 202 izmenio je pomalo svoj stil pod uticajem Beogradske razglednice. Đ. V.: Ne samo Beograd 202, već i Prvi program Radio-Beograda. Radioskop je veoma slušana emisija. A. Š.: Posebnu pažnju poklanjate našim starim sugrađanima. Oni čine veliki deo Vaše publike. Đ. V.: Dok sam se kao student selio iz sobice u sobicu, sticajem okolnosti, stalno sam bio kod nekih starih žena, udovica zaboravljenih od svojih sinova i mislim da se ovaj grad stvarno ogrešio o te starije Ijude. Stalno govorimo o tome da smo humano društvo, a stari Ijudi nam umiru u stanu, danima im niko ne zakuca na vrata - to je gotovo tragično. A. Š.: Šta je bio povod Vašeg prelaska iz Beogradske razglednice u emisiju Horizonti? Da li je to potreba da pređete па ozbiljniju tematsku celinu posle programa vesti, ili su za to postojali neki drugi razlozi? Đ. V.: Objavio sam informaciju da ima vrlo malo kafe i da je neće biti. Kasnije se ispostavilo da je informacija tačna. Zamerili su mi na uznemiravanju javnosti, ali to se poklapalo i sa mojom odlukom da ne radim više u Beogradskoj razglednici. Četrdeset i sedam godina mi je. Mislim da je taj posao za mladog. zdravog i jakog čoveka koji uz to taj posao i voli. Počeo sam da se osećam umorno, iscrpljeno. Zahvaljujući razumevanju moje porodice ja sam toliko godina ovako naporno radio. Četrnaest godina nisam bio subotom kod kuće. To je ipak zločin prema mojoj deci, a svi su petkom u dvanaest obično već odlazili, kada sam ja bivao u najvećoj panici. Najteže mi je bilo da radim subotom, jer onda niko ne radi. Bio sam kao zategnuta struna. Nisam ni ja napravljen od nekog materijala koji ne može da se potroši. A. Š.: Ponekad se, slušajući Vas, identifikujem sa Vama dok vodite razgovor, kao novinar, a ponekad sa onim Ijuđima kojima postavljate direktna, često neugodna pitanja. Kod

192