RTV Teorija i praksa

problematičnog ukusa, pored ostalog i zbog činjenice da radio i televizija - kao, uostalom, i još neki sektori društva - nisu ni najmanje nevini u dugogodišnjem osnaživanju i razgranjavanju komercijalizovanih sadržina sa same margine kulturnog prostora, kao i u negovanju šunda i neukusa. JAVNI I DRUŠTVENI UTICAJ Budući da su, i u celosti, vid kulture i civilizacije, radio i televizija su obavezni da visoke kulturne kriterije iskazuju u svim domenima: od onoga što bi se moglo smatrati dizajnom i od raznih spoljašnjih oznaka, ргеко profesionalizma i demonstriranja stručnosti u svim oblastima, do zavidne jezičke i govorne kulture (kojom, priznaćemo, ne možemo da se pohvalimo), do podrške najkreativnijim elementima kultume politike, do sistematskog prihvatanja kvalitetnih radijskih i, posebno, televizijskih sadržina iz raznih sredina, do demokratske usmerenosti i spremnosti da se kriteriji u svakom trenutku stavljaju na višestruku javnu proveru. I zbog uticaja koji imaju kao sredstva masovnog opštenja, i zbog specifične materijalne pozicije koja proizlazi iz okolnosti da se finansiraju najvećim delom iz pretplate zagarantovane posebnim zakonskim odlukama, radio i televizija su izuzetno privlačni i izazovni za pojedine profesionalne grupacije. Privlačni su, i egzistencijalno izazovni, za brojne stvaraoce i javne radnike. Međutim, priroda i moć ovih medija privlačni su i za delatnosti, grupacije i grupe koje su, sticajem okolnosti, stekle značajnu fmansijsku, pa i drugu moć a, najblaže rečeno, ne mogu da se pohvale društvenim ugledom. Ne bi smele da se prihvataju, niti bi smele da se tolerišu, interesne sprege između segmenata informativnog sistema a posebno radija i televizije, na jednoj strani, i otuđenih delova društva koji su se dočepali materijalne moći a egzistiraju na samoj margini zakonitosti (ako već odavno nisu i van nje), na drugoj strani, bilo da se nve sprege zavijaju u

7