RTV Teorija i praksa

sve snage da udara staricu. Njeni vapaji su bili najpre srditi, preteči, a zatim počeše da postaju sve slabiji, ugodniji, čistiji... dok najzad nisu počeli tiho, jedva čujno da zvone kao tanka srebrna zvonca i u dušu da mu rone. Nehotice njemu u glavi promače misao: je li to zaista baba? Glas žene: Oh, ne mogu više! Glas bez boje: On skoči na noge i pogleda je u oči. Praskozorje svitaše i blistahu zlatna kubeta kijevskih crkava. Pred njim je ležala lepotica sa raščupanom bujnom kosom, sa kao strela dugim trepavicama. Nemoćno je zabacila s obe strane bele nage ruke i jaukala podižuči u vis oči pune suza... Glas žene: Oh, ne mogu više!... Glas obojeni: Stav četvrti. Pad anđela. Boje: Crvena. Ljubičasto-crna. Plavičasto-crna. Zeleno-crna. Smeđa. Žuta. Zelena. Ličnosti: Jednooki anđeo. Prestravljeni rabin. Ćovek na oblaku. Bogorodica s detetom. Žuti magarac s piavom violinom. Raspeće. Mesec i sunce istovremeno. Jedna sveća s dva plamena. Autoportret-starac: Pada noć. Prolazim kroz pusta polja i čini mi se kako se u snegu šćučurio vuk. Vuk, bez sumnje.

(Tišina) (Zvuci noći)

220