RTV Teorija i praksa

Sergej Muratov

KREATIVNI TELEVIZIJSKI INTERVJU

Pesnik mora da zapali vatru, a vatra će pasti s neba

S. Maršak

„Reci, Oleg, šta je to nula?” Učenik drugog razreda stoji pred tablom. Na njoj je napisan broj. Jasno je da mu je pitanje prvi put postavljeno. Lice mu odražava niz osećanja; zbunjenost („nismo to učili”), nadu („možda če mi neko šapnuti?”), tugu („možda neču uspeti?”). Nastaje pauza. Veoma duga pauza, Iza kadra se po drugi put oglašava muzička pratnja. A onda odjednom... lice postaje ozareno radošću otkrića. „Nula je” - jednostavno tananim glasom objavljuje Oleg - „neutralna tačka na brojnoj osi koja ne pripada ni pozitivnim, ni negativnim brojevima”. Ovo je jedna od najizrazitijih scena u filmu lenjingradskog režisera A. Kanevskog 2x2=X koji je sniman u školi u kojoj se praktikuje „obučavanje kroz stvaralaštvo”. Ali, šta je zajedničko u njoj i intervjuu? U svakodnevnoj životnoj praksi stalno smo u situaciji kada jedan čovek pita, a drugi odgovara. To se događa u Kadrovskom odeljenju, Birou za informacije. To je prodavac u robnoj kući, prekršilac pravila uličnog saobračaja odgovara na pitanja saobračajca, kandidat na pitanja komisije za prijem, pacijent - na pitanja lekara Nikome ne pada na pamet da takve situacije naziva intervjuom. Zbog čega? Možda zato što tip kontakta koji vezujemo za ovaj pojam upravo nije predviđen

33

TELEVIZIJA