RTV Teorija i praksa

Utisak nastao pomoću epizoae iz filma najmanje je povezan sa „dobijanjem informacije” (naravno, u tradicionalnom smislu te reči). Na kraju krajeva možemo saznati iz bilo kog udžbenika matematike šta je to nula. I kakvu informaciju dobija gledalac u nastavljanju ove pauze koja sve zaokuplja? Izgleda da nije dovoljno da se definiše televizijski intervju kao razgovor dvoje Ijudi od kojih jedan pita a drugi odgovara, čak i ako je ovaj razgovor organizovan s ciljem da se dobije informacija, a novinar se ovde javlja kao inicijator. Neophodno je još i to da odgovori sabesednika izazovu društveno interesovanje. Ili da sam sabesednik izazove interesovanje auditorija, na primer, kao svedok uzbudljivog događaja, junak dana, učesnik eksperimenta koji je u stanju da nas dovede do značajnih društvenih rezultata. Devetogodišnji Oleg se, pre svega, percepira kao učesnik sličnog pedagoškog eksperimenta predstavnik nepoznate generacije pokretača. Takva otkriča se međutim na ekranu događaju mnogo ređe nego što bismo želeli. Ništa nije opasnije za novinara od uverenja da je istupanje pred kamerom gotovo najlakši i najdostupniji televizijski žanr. Možda izgleda da niko bolje od junaka ne zna temu razgovora? Kako bi se reklo, njemu su karte u rukama, pa neka priča. Možda zbog toga drugi voditelj daje junaku ne samo reč, več istovremeno i mikrofon? (Interesuje me kako bi se takav novinar ponašao dajući proizvodni alat u ruke traktoristi, koji bi, na primer, sa svoje strane zamolio da za to vreme ovaj malo ore za njega na zadružnom polju?) Na ekranu novinar intervjuiše astronoma: - „Ispričajte nešto o zvezdama. Naši gledaoci bi želeli da saznaju...” Njegov sabesednik je pola svog veka poklonio nauci, vređa ga sama reč „nešto”. Međutim, bilo bi gubljenje vremena ako bi prekoreo takvog novinara koji je pomešao teoriju relativiteta sa teorijom verovatnoče zbog toga Sto nije pripremljen za intervju. On nije zainteresovan ni za ličnost sabesednika, ni za suštinu

35