RTV Teorija i praksa

Svetolik Mitić

ŠTA NISMO OČEKIVALI OD TELEVIZIJE

Sećam se dobro te scene u TV studiju рге tačno trideset godina. Tako je valjda izgledao, krajem prošlog veka, skup Limijerovih prijatelja kojima je prikazan prvi film Ulazak voza u stanicu, kada je za svakog prisutnog pojava pokretnih slika bila fascinantan susret sa nečim potpuno nepoznatim i nezamislivim, sa fenomenom koji če se kasnije prozvati film. I mi, nevelika grupa entuzijasta, sedeli smo na podu improvizovanog TV studija u julu 1958. godine i sa divljenjem gledali prve slike direktnog TV programa. Bila je to proba pred veliku premijeru koja če se zvati „Eksperimentalni program TV Beograd”. Kada je oko kamere kružilo po studiju i šetajući došlo do nas slikajuči naša očigledno uzbuđena, radoznala i rddosna lica, bio je to susret sa novim fenomenom čiju budučnost nismo mogli ni da pretpostavimo. Igrali smo se i zabavljali, jer kada je kamera fiksirala neko lice i ono se pojavilo na monitoru mi smo kao deca uzvikivali „Vidi, to sam ja!” -. Na podu velikog studija seđeli su pioniri Televizije Beograd Lola Đukić, Olga Nađ, Igor Leandrov, Vlada Mitrović, Miča Orlovič, Simo Gajin, Nebojša Popovič, Saša Marković, Minja Dedič, Beba Lončar, Branko Nikolić... Svi koji su se tada slučajno našli u studiju videli su sebe prvi put na TV ekranu i niko nije pretpostavljao da će ta na monitoru viđena lica biti uskoro tako poznata najširem krugu. A došli smo sa raznih strana sa fdma, radija, iz pozorišta, novinskih kuća i elektronskih instituta. Svako je doneo nešto iz svoje profesije i to ugrađivao u novi fenomen u televiziju koja je bila sve to zajedno i film, i pozorište, i radio, i novinarstvo, ali ipak i nešto više i mnogo drugačije. Samo nekoliko nas gledalo je ranije televizijski program u inostranstvu, ah to je tamo izgledalo kao senzacija ~iz velikog sveta” a ovo sada, to je nešto naše, to smo mi sami na pragu nepoznatog i čini nam se kao da posmatrarao

11