RTV Teorija i praksa

ono što je nama, stvaraocima, bilo u glavi i na pameti, sa mozgom koji je morao rđati, budud da smo strasno verovali da od nas nema boljih i da nas malo ko može zameniti. Pošto više nisam u sredovečnim godinama, a nadam se da sam bar formalno povečao zalihe svog obrazovanja, svakako da nisam objektivan. U ovim godinama čovek po pravilu misli da je ono što je ostalo iza njega najbolje, da ne kažem idilično, ih je mrzovoljan bole ga kosti, ima visok pritisak, pa pošto to ne može da prizna, tvrdi da je prevaren. Nadam se da ne pripadam ni jednima ni drugima. Za mene je važan argument da nisam menjao, niti imam nemere da menjam svoja opredeljenja kada je reč o pokretu koji sam svesno izabrao ili koji me je prihvatio. Nisam promenio ni ženu koju volim, niti klub za koji navijam, ni „firmu” od koje sam živeo i živim danas. Imam, međutim, utisak da i oni koji su nas nasledili mogu da misle o sebi i Televiziji onako kako smo mi mislili. Drugim rečima, zašto bi oni bili „vakcinisani” od te infektivne pošasti čija je dijagnoza: televizija je ono što sam ja i blago vama koji je gledate, јег televizija postoji radi onih koji pripremaju program. Ako ova generacija ne misli i ne radi tako, usuđujem se da kažem da sam srećan. A evo zašto: televizija nam je donela svet na noge, pa je valjda nešto stiglo i do glave. Danas televizija hoče da nas odnese u svet još dalje i više. Ргеко satelita. To je izazov ništa manji ni übitačniji od onoga sa kojim smo se mi sreli. Kad kažem ~mi”, mislim na novinare, reportere i komentatore koji kao i mi nekada misle da su „zvezde”, a prave zvezde su daleko, u svemiru. Naši drugovi tehničari danas, kao mi nekada, to bolje znaju od nas. I umesto da ih mi „vučemo”, oni nas žale što tu abecedu još ne znamo da čitamo, a kamoli đa umemo da slažemo reči i rečenice. Naročito prosto-proširene. Ne zato što je to moderno, ali ču reći: to ne znaju ni oni koji bi trebalo da nas organizuju i vode. Ali, to je vehko područje upravo za ovaj časopis. Sada ču se uozbiljiti, da ne bih odskakao od stavova onih koje je ovaj časopis pozvao da se ovako bez ostatka „izuju” kao ja. Dakle, malo optimizma. Čuo sam od očevica daje pre neki dan u vreme Reganove posete, na Crvenom trgu

20