RTV Teorija i praksa

jedan poznati reporter još poznatije američke mreže sedam puta ponavljao početak svog izveštaja uz aplauz okupljene publike. On je ostao mrtav hladan. Takvi možemo da budemo i mi, јег mi ponavljamo bar dva-tri puta i svi nam se smeju. S razlogom. Baš nas briga, јег gubimo kompleks da smo u ~TV provinciji”. Ali, nama može da se dogodi da рге emitovanja ne pregledamo snimak. Reči ćete posle trideset godina baš nas briga i za to. Jer, mi smo bili i ostajemo televizija. Ali, to je druga tema. Za idučih trideset godina. Samo da ne zakasnimo. Svet nas neče đugo čekati, ako nas uopšte još čeka...

Jelašin Sinovec

ŠTA SMO OČEKIVALI A ŠTA DOBILI OD TELEVIZIJE

Slična stvar kao i sa svim velikim Ijubavima u životu, ispostavila se i u odnosu na televiziju - nije dakle u pitanju koliko se od nje očekivalo a koliko nam je ona pružila (u Ijubavnom/ljubavničkom odnosu uzvratila), nego koliko smo mi njoj bili sposobni da damo i ponudimo. Taj dijalektički odnos davanja-primanja bez onoga banalnog uproščavanja u stilu „а onda dođe neko sasvim, sasvim treči i ti opet ostaneš sam”, nikada nip, bio, kako nas sve prakse u životu uče - jednostran i jednoznačan. Ako se filmski, pozorišno (delom i fflozofski) školovan čovek upusti u tu veliku Ijubavnu avanturu koja se zove Televizija, sa svom čistotom i naivnošću koji su preduslov svakog zaljubljeništva, i u tom zamišljenom blaženstvu istraje 25 godina (a to je već gotovo i brak), pitanje je kojeg su kvaliteta ona duhovna deca od 528 emisija proizašla iz tog braka. Šta smo dakle pružili mi a šta nam je uzvračeno? Ne bih ovde započeo samoironizirajućom glosom-sintagmom, jednim skeptičarskim sloganom da je