RTV Teorija i praksa

Madonu, Samantu, Poljsku, Gorbačova, krizu. Odlazak Tita, Kosovo, Olimpijadu, satelit, Agrokomerc, Fruktal, Bronhi, začin C, Li Kuper, koka kolu. Džaju, Bobu, Mimu, Bojana, Pantu, Nikitu, Mladena, Božu. Popaja, Tarzana, Daču, Garija, Merlin, Džimija, Marčela, Benija, Dejva. Suzanu, Gigu, Jataganca, Gorana, Gordanu, Nešu, dupleks, slou mošn, telop, kajron, link, Evroviziju, Interviziju, Mondoviziju, viziju. Mis: leta, Juge, Sveta. Đoku, Bregu, Doris, Marinu. Milana Kovačevića, Skaleta, Kamenka, Boru. Belamija, Иагка, presađivanje srca, Kustoa, Galbrajta, Dedijera, Stipu Šuvara. Sve to i još milion stvari, lica i mesta dnevno, u boji, i po dva tri puta zaredom, ali jedno je sasvim izvesno: donela je generaciju koja je odrasla uz televiziju. Zrela več u trećoj godini života, ta deca videla su posredstvom ekrana svu žestinu i okrutnost koji vladaju svakim kutkom ovog sveta. Sa sedam godina ta deca su u školu pošla kao odrasli Ijudi. Posledice su svuda oko nas.

Eleonora Prohić

TELEVIZIJA ZAHTEVA SPONTANOST

Мој prvi susret sa televizijom bio je šezdesetih godina, kada me je urednik muzičkog programa Televizije Beograd, Slobodan Habič, pozvao da komentarišem jedan koncert. Bila sam zaprepaščena tehnikom, tako da sam se blokirala. Sve je prošlo kao u nekom snu. Nisam se snašla. Bila sam mlada i drugačije orijentisana. Ipak, Habič i reditelj Aleksandar Obrenovič pozvali su me ponovo, ovog puta da komentarišem elektronsku muziku. Emisiju je vodila Dušanka Kalanj. Postojao je scenario, ali događaj se sasvim drugačije odvijao tako da sam još tada shvatila da se na televiziji mora spontano reagovati. Godine 1968. počela sam da radim na Televiziji Sarajevo kao urednik Obrazovnog programa. Tada sam imala seriju „Filozofi XX veka”. Televizija je najširi, najdemokratskiji medij, ukoliko imate aktuelnu temu. Nije bitna animacija niti inovacija. Medij

32