RTV Teorija i praksa

„gumicom” izbriše suvišno, kao i isključi eventualni „kiks”, zatim, dugo priželjkivana boja donela je svakom autoru snagu i želju za oblikovanjem, impuls za novo stvaranje, da se iz „slikarske palete” izbalansira i apotekarski da mera u dočaravanju karaktera i ambijenta. Tu je i posebna tehnika chroma-кеу, kao i širok spektar mogučnosti trika. Televizija nije više u „povoju” od nje se daleko više očekuje nego što ona daje, realizacija bezbroj emisija sa različitim zahtevima postala je više stvar savlađivanja vremena nego razmišljanja, malo je pravog umetničkog izraza, prešlo se na fabrikovanje a zanemario kvalitet, sve je podređeno imperativu - stvarati po svaku cenu, ponestaje neophodni duh i sok. Sa nostalgijom prilazim razmišljanju da li je to posle 30 godina rada dopustivo ili ne, jer početak emitovanja TV programa čini se da je bio daleko profesionalniji, verovalo se da je likovna prezentacija veoma važna, јег je u ovoj „hiperprodukciji” stvoren vakuum u stvaralaštvu, pripreme su sve krače, a materijalne mogučnosti sve manje. Mene kao autora i veterana dovodi do razmišljanja odakle potiče i šta je sve doprinelo tom nesinhronom radu, kao i kako je moguče da drugostepeni problem u toku rada postaje prvi, a oni pravi se ne traže u jezgru, već se prelazi ргеко njih i ulazi u odgovoran zadatak. Zašto se sada više ne trudimo, mogućnosti televizije su neiscrpne i neograničene, verujem u nju, njeno vreme tek đolazi.

Stanko Crnobrnja

ŠTA NAM JE DONELA TELEVIZIJA

Direktan prenos početka radova na auto-putu Bratstvo-Jedinstvo. Studio Uno. Građanina Pokornog. Ben Kvika. Miču Orovića. Kviz. Dnevnik, Na slovo, na slovo. Čkalju, Miju, Burduša, Kiku, Jovanku, Aleksis, Brenu. Spuštanje na Mesec, übistvo Kenedija, Otpisane, Nesalomive, Nepobedive. Rat u Vijetnamu, übistvo Sadata, državne udare širom sveta. Ludilo Irana, tragediju Afrike,

31