RTV Teorija i praksa

Molim za dozvolu da snimim medenice okačene o štalske grede među starim alatkama, kao suve paprike. Devojka vrti telefon, nekoga nešto pita. Kaže: „Imate pet minuta. Ali da vas niko ne vidi.” Ko da me vidi, mislim. Preskačem ogradu. Medenice umesto tučka imaju iznutra obešenu životinjsku ili možda ptičju kost, Nikad to nisam video. Prisećam se medenica u Etnografskom muzeju u Plovdivu u Bugarskoj. Te bugarske medenice bile su kao orgulje. Snimam navrat-nanos ~da me niko ne vidi”. (Medenice iz Muzeja Kamarg.) Vraćam se na svetlost. Prazne livade. Beli konji za trpezama makli su se u međuvremenu tek toliko da ožive sliku, da osveže mizanscen. Onako kako voda u potočiću, povremeno, menja žubor, tek tako, da razbije simetriju. Asimetrija kao znak života. Kao uzdah u disanju. Sedam učtivo kraj belih svečanih odora na poluzagrejanu zemlju što je mesecima čekala sunce. Mora da su magle ovde žestoke. Preslušavam nasumce traku s medenicama, proveravam snimak, prilično glasno. Konji podižu glave, slušaju začuđeno. Hvata me neko osećanje krivice, pomišljam da su u vremenima predaka ovih konja, te medenice imale neka druga, nepoznata značenja, ozbiljnija od savremenih akusličkih zavrzlama. Kao da sam nešto skrivio, jednom već bio u sličnoj neprilici. Pa da, Guliverova putovanja! Smrđljivi Jahu iz Sviftove Zemlje konja! Sad bi neko mogao ođ ove četvoronožne gospode da mi klimne glavom pa da krenemo ka prestonici Zemlje konja. Ali ne, raspršava se moja ekvofantazija, ništa od Zemlje konja, moj nervozni sapulnik, sirenom svojih savremenih kočija od šezdeset ili devedeset mehaničkih konjskih snaga, goni me da krenemo dalje. I nastavljamo put ka moru. Ravnica i trska. Slušam muziku Provanse, Igru konja. (Igra konja.) Kad bi se smanjio, kad bi se svaki melar zamenio milimetrom, Eg-Mort, grad s imenom smrti, bio bi

132