RTV Teorija i praksa

svakodnevno potrebno ponavljanje osnovnih načela etičkog kodeksa novinara. Njega još nema ali vode se razgovori o neophodnosti kodeksa novinarske časti. A meni izgleda da je svetao dug naših kritičara, teoretičara i višestruko iskusnih praktičara televizijskog novinarstva da naprave takav etički kodeks. Moguće je da nam sva njegova pravila neće biti po volji. Ali, prihvatajući kodeks u celini, obavezni smo da ispunjavamo sve njegove delove. Ukoliko u takvom kodeksu bude napisano, na primer, da novinar nema prava da javno kritikuje svoju televizijsku organizaciju i njene rukovodioce tada ću se, iako se principijelno sa takvim stavom ne slažem, povinovati ovakvom stavu. Ili ću napustiti televiziju... Svako zanimanje - komentatora, voditelja, intervjuera u ovakvom kodeksu mora da bude sasvim tačno ragulisano. Ja bih, na primer, predložio da se u njemu, ako je moguće, jasno kaže: o čemu intervjuer ima pravo da postavlja pitanja a šta ga se ne tiče. I uopšte, kakva je odgovornost intervjuera pred intervjuisanim osobama. Čini mi se da reporter nema prava da se pokazuje u kadru. Ako ga i vidimo onda je to u svojstvu „mikrofonske postavke”. Po svemu sudeći, informativni komentator nema prava da pokaže mišljenje u povodu ovog ili onog događaja. Ali, obavezan je da nam pruži maksimalnu količinu informacija koje osvetljavaju događaje s raznih strana. A kao politički komentator obavezan je da u svojoj političkoj analizi ili ekonomskoj prognozi govori samo u svoje lično ime. Ako bi takav kodeks bio napravljen na osnovu postojećih zapadnih analognih kodeksa, tada bismo svi mi, bilo da se zovemo Aleksandar Navzorov, Bela Kurkova, Dmilrij Krilov, uvideli kako se česlo nalazimo na samoj granici novinarske etike. U filozofskom smislu pristalica sam regulacije kao glavne forme čovekovog postojanja i profesionalne regulacije, takođe. Sadašnji paradoks sastoji se u tome što uz mnoga ograničenja stičemo popriličnu slobodu u našim stvaralačkim istupanjima.

93