RTV Teorija i praksa

U Parizu sam shvatio da televizija ipak nije ostvarenje Ijudskog sna o gledanju i prisustvovanju onome što se negde dešava, tamo daleko, i baš u tom trenutku. Shvatio sam da između tog događaja i mene kao gledaoca stoji neko (čovek, organizacija) ko odlučuje šta ću ja da vidim, šta ću da čujem i šta treba da osećam Bio sam razočaran i vratio se u naše krajeve s uverenjem da svoju Ijubav prema objektivnoj istini pretvorim u filmske zapise... Vaše rediteljsko formiranje započelo je krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina u ambijentu Kino kluba „Beograd”. Sta je za Vas značila ta filmofilska atmosfera iz koje su izišla neka najznačajnija filmska imena (Makavejev, Pavlovič i dr.)? Film me je neodoljivo privlačio. Čak i moje putovanje u Pariz bilo je čin odanosti filmu. Reprezentacija jugoslovenskih kino amatera učestvovala je na Međunarodnom festivalu kino amatera u Kanu. Iz Kino kluba „Beograd” učestvovali su filmovi Makavejeva, Rakonjca i Bapca, a uz njih je bio prikazan i moj film Orfej. Imam neodoljivu potrebu da o tom društvu filmskih entuzijasta kažem nekoliko reči. Došli su iz raznih sredina, raznih doba, zanimanja i nivoa, ali svi zaljubljeni u film koji ih je činio građanima sveta. Zbog filma smo se vraćali literaturi, slikarstvu, muzici. Gledali srao balete, slušali opere, u arhitekturi grada tragali za prošlošću i budućnošću. Realizujući sopstvene filmove, bez ikakvih sredstava, bivali glumci, otkrivali značaj priprema i organizacije, shvatali smo potrebu učenja. To je bila oaza mladih Ijudi kojima je bila tesna i sopstvena koža, a posebno sva ona dogmatska regulativa koja je sputavala njihovu potrebu da dopru do Grifita, Renoara ili Ejzenštejna. Misao im se grozničavo hranila remek-delima svetskog filma, kao i onim težnjama koje su iz tih dela izbijale. U Klubu su se rađale ideje koje su anticipirale društvene promene našeg podneblja.

176