Rustem i Suhrab
РУСТЕМ И СУХРАБ 58
Којему оклоп врат и прса крије.
Па одмах јурну пут табора свога,
Јер та му брига срце изједаше.
Сухраба виде у средини војске,
Како од земље сечом рубин прави. 1910 Копље му, оклоп и руке у крви,
Као лав када од плена побесни.
Подивља Рустем кад га тако виде,
Нададе вику попут бесна лава.
Рече му: „О ти, Турчине крвниче, 1915 Од Иранаца ко тебе нападе.2
Што само на ме не подиже руку,
Већ попут вука зађе међу стадо»“
Сухраб му рече: „Туранска се војска
Устегла боја, она није крива, 1920 Већ ти си на њу навалио први,
А с тобом нико није хтео кавге!“
Рустем му рече: „Сад се сутон хвата,
Али чим луча света мачем тргне,
Видеће овде вешала и престо, 1925 Јер светлим светом још увек мач влада!
Док ти је рука тако вешта мачу
И стрели, никад погинути нећеш.
Састаћемо се зором с бојним мачем,
Одлази докле Творац не одлучи!“ 1930
ОСАМНАЕСТО ПЕВАЊЕ. Рустем и Сухраб се враћају у свој т 500:
Разиђоше се'а тмина се спусти. Небески свод се -Сухрабу задиви: Кб да га небо од рата умеси, Ни часа не хте мејдан напустити! Све мислиш: коња јаше од челика, 1935 Дивне је душе, а тучана тела. У тамној ноћи свом табору стиже, У пасу ломан, али челик- прса. Хуману рече: „Данас се појави Облак и зави свет у бојну вреву: 1940