Rustem i Suhrab

РУСТЕМ И СУХРАБ 58

Којему оклоп врат и прса крије.

Па одмах јурну пут табора свога,

Јер та му брига срце изједаше.

Сухраба виде у средини војске,

Како од земље сечом рубин прави. 1910 Копље му, оклоп и руке у крви,

Као лав када од плена побесни.

Подивља Рустем кад га тако виде,

Нададе вику попут бесна лава.

Рече му: „О ти, Турчине крвниче, 1915 Од Иранаца ко тебе нападе.2

Што само на ме не подиже руку,

Већ попут вука зађе међу стадо»“

Сухраб му рече: „Туранска се војска

Устегла боја, она није крива, 1920 Већ ти си на њу навалио први,

А с тобом нико није хтео кавге!“

Рустем му рече: „Сад се сутон хвата,

Али чим луча света мачем тргне,

Видеће овде вешала и престо, 1925 Јер светлим светом још увек мач влада!

Док ти је рука тако вешта мачу

И стрели, никад погинути нећеш.

Састаћемо се зором с бојним мачем,

Одлази докле Творац не одлучи!“ 1930

ОСАМНАЕСТО ПЕВАЊЕ. Рустем и Сухраб се враћају у свој т 500:

Разиђоше се'а тмина се спусти. Небески свод се -Сухрабу задиви: Кб да га небо од рата умеси, Ни часа не хте мејдан напустити! Све мислиш: коња јаше од челика, 1935 Дивне је душе, а тучана тела. У тамној ноћи свом табору стиже, У пасу ломан, али челик- прса. Хуману рече: „Данас се појави Облак и зави свет у бојну вреву: 1940