Rustem i Suhrab
59
ФИРДУСИ
Обадвојица: и младић и старац, Али се стреле одбише о њихов Панцир и оклоп и о плашт од тигра. Обојица се расрдише бесно, За кајиш један другог пограбише. Да Рустем пружи руку за каменом, Црни би камен истргб у боју, Ал кад Сухраба за појас пограби, Да њега макне са седла у боју, У пасу младић ништа не осети, А Рустем оста сасвим празне руке. Одмаче руку с његова појаса, Задиви му се како чврсто седи. Оба се лава заситише боја, Раставише се скршени и ломни. А Сухраб опет дохвати са седла За тешки топуз и потера коња. Топузом махну, у раме га удри: Рустем се згрчи, ал издржа храбро. (С посмехом рече Сухраб: „О витеже, Ти не одбијаш јуначке ударце; Ко да магарца јашиш место шарца, Витешке руке горе су но ишта! Не може старац изнети с младићем, Све да је јунак чемпресова стаса! До краја један другог дотераше, Па обојици земља поста тесна. Окрену лице један од другога,
| Предаде срце и бригама душу. Техемтен јурну на туранску војску
Ко страшан пантер када плен угледа. А Сухраб јурну на иранску војску, Попусти узду ату брзотечи.
Насрну бесно на иранску војску, Погуби много срчаних јунака.
У језгро војске као вук продрије, Велико, мало, све редом разбије. Рустем се онда у срцу побоја,
Да Кеј-Кауса какво зло не снађе
Од турског вође, славног новајлије,
1870
1880
1885
1890:
1895
1905