Rustem i Suhrab

74

ФИРДУСИ

Јунаци листом појас отпасаше, Пред мртвацем се до земље сагеше. Скинуше његов ковчег с дромедара, Јао и куку славноме јунаку! Техемтен диже са сандука капак, Окован златом, па пред оцем врисну: „Гле! онај што је на дуги јахао,

У тесни сандук бедно је легао!“

А Дестан проли крв из оба ока

И пожали се Богу, правом вођи. Техемтен рече: „О младићу славни, Ти оде, а ја остах бедан, јадан!“ Зал проговори: „То је право чудо, Како се Сухраб топуза латио!

Он поста узор свима велможама, Не роди више мајка као њега!“ Рече и капке сузама напуни, Сухраба ни час с језика не пусти.

Кад Рустем стиже јадећи у дворе,

Сухрабов ковчег преда се положи. Рудаба виде Рустема над лешем Где реку крви из очију лије,

Па рече тужно: „О јуначе славни, Де дигни за час из сандука главу!“ Удари у плач и кукати поче

А са дна срца болно уздисаше: „Јуначко чедо, од детета лаве, Тако се снажан делија не роди!

Не можеш више казивати мајци Радости своје ни тајне свог доба; У младе дане ти у затвор оде,

У ону кућу невољних и јадних!

Не можеш рећи шта уради отац, Зашто ти груди распори овако!“ Из двора стиже њен плач до Сатурна, Когод га зачу, горке сузе пусти. Јадећи оде у одаје своје, Преболна срца- и прашљива лица.

Кад Рустем виде, заплака од туге,

У њедра проли кишу крви с ока.

2115

2720:

2730

27135-

2740