Rustem i Suhrab

ФИРДУСИ

А када Хуман приспије у Туран, Афрасијабу исприча што виде. Турански краљ се од тог пренерази, Па све мишљаше шта ће даље бити.

ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТО ПЕВАЊЕ. Мати дознаје да је Сухраб убијен.

Гласина пуче из туранске земље, Како је Сухраб на бојишту пао. Чим за то дозна краљ од Семенгана, Све рухо одмах подера на себи. Кад мати зачу да је јунак Сухраб (ООчевим мачем рањен и убијен, Поломи длане, хаљине поцепа, Па засја рубин: лепо тело њено. Подиже крику и вику и буку, Свакога часа падаше у несвест. Золуфе сплете кб сплетену замку: На прсте ови, па ишчупа силом. Бујица крви потече јој с лица, Свакога часа на земљу падаше. Све црну земљу на главу бацаше, Зубима месо с руке откидаше. На главу баци ватру и придржа, Сву мошус-косу зажди и попали. Па рече: „Где си, материна душог Сада се ваљаш у праху и крви!

Кад гледах путем мишљах: од Сухраба

Ево ми вести или од Рустема!

Тому се надах и говорих себи:

Сада је широм света обишао,

Оца је свуда тражио и нашо,

Па сада хита да се брзо врати!

Зар знадох, сине, какав ће глас доћи, Да ће ти Рустем прса распоритиг

Не би му жао твога младог лица, _ Ни твога струка, мишице и стаса;

Не би му жао ни твога појаса,

2805

1815

(Ај со 5 сл