Rustem i Suhrab

САТИРА НА ШАХА МАХМУДА

То значи крај од конца изгубити, То значи змију у џепу хранити! Дрво које је од природе горко, Да насред рајског перивоја гајиш, Да му из рајске реке, место воде, Залеваш корен чистом медном сати, Опет ће своју нарав показати, Опет ће најзад горак плод донети! Кад прођеш покрај продавача амбре, Сво ће ти рухо амбром мирисати, Ал. ако приђеш близу угљенара, Ван гари нећеш ништа друго наћи! Од злобних ћуди злоба није чудо, Од ноћи тмину делити не треба. У људе ниска рода немај наде, „Јер Црнац неће прањем побелити. Од зла извора добру се надати, Значи прашину у око сипати!

О краљу! Да си чиста рода био, Другачије би и знање ценио; Да си толике моје речи слушб О закону и реду старих краља, Друкчије би на моје жеље гледб, Не би ми тако живот омразио! „Ја пишем ове стихове поносне, „Да се краљ овим једном опамети, „Да после овог знаде вредност песме, „Да памти шта му седи старац рече, Да више друге песнике не вређа И да о својој части бригу води, Јер срдит песник сатиру испева, Која остаје до Судњега Дана! „Ја ћу тад доћи до престола божјег, С прахом на глави жалићу се Богу: Господе, њему огњем душу спали, А верног роба милошћу озари!

85

155

160

165

170

175

180

185