Rustem i Suhrab

102 ДР. ФЕХИМ БАЈРАКТАРЕВИЋ

дирају на ово, велећи: шах Махмуд би и прође, и да није Фирдусијеве сатире, не би се ни знало да је уопште живео.

105. И на концу Шахнаме песник вели двапута да је на њој радио шридесеш и пет година, па се овај број обично и узима као аутентичан. ма

109. „Један злобник“, мисли се исти Хасан Мејменди ко у 52. стиху.

123. У ранијим белешкама напоменуто је како Фирдуси воли округле бројеве. Зато и овде вели шридесет лета, иако је малопре (стих 105) изричито и тачно рекао шридесет и пет.

126 и даље. Ово је тачно. Махмудов отац Себуктегин је: био роб у Алптегина, оснивача газневидске династије, а да је сам Алптегин служио као роб у Саманида, видели смо у предговору, стр. ХХМГ. Дакле, у основи је тачно да је султан Махмуд не само „син роба“ (стих 147), него чак и син робова роба.

185. Шах Махмуд је баш врло ниска рода, а што Фирдуси вели оздезањ „од високог соја“, то је више него иронија.

185-136. Овај дистих гласи буквално: „Длан шах-Махмуда... је девет пуша девет и три пуша четири.“ Персиски песници“ и иначе имају слич-их дакшилономских-стихова, т.ј] они само. опишу положај прсша, а читалац треба да погоди који број одговара томе положају. Међутим, Фирдуси овде поступа обратно: он наводи два броја, а ми треба да погодимо како се ови помођу прста исказују, т. ј. како рука снда изгледа. Како је један учени Персајанац протумачио Молу, осамдесет и један се означује тако да се песница затвори и палац увуче, а дванаест опет тако да се рука затвори а палац остави усправ Према томе, смисао је овог дистиха: шахова дарежљивост, то је посве затво– рена рука или готово затворена.

187. Песник и на другим местима вели да се мучио пе-– вајући. Ово није далеко од истине, ичко човек при лектири до: бива утисак да му стихови глатко теку. Али не треба заборавити-да су глатки стихови често плод дугога напора и исправљања.

142. „Чаша пива; у оригиналу стоји арапска реч фука,. што се обично описује као једна врста пива, или, ређе, неко шербе.

155 Опис раја какав је на овом месту базира на обичном муслиманском схватању.

164. Т.ј. тмина је тако битан део ноћи, да не треба делити једну од друге; од ноћи не треба друго ни очекивати него. мрак и тмину.

186. Под „верним робом“ песник мисли самога себе.